Људи су „крила” Харварда

Американац Ричард Ли Норис својевремено је доживео повреду у лову тако што је случајно пуцао себи у лице. Морао је да прође кроз више од 30 операција, али му ниједна није помогла све док му тим лекара у коме је био др Бранко Бојовић, професор на Универзитету Харвард и специјалиста кранио-максилофацијалне хирургије и микрохирургије, није урадио до сада најсложенију трансплантацију лица на свету. Операција је трајала чак 36 сати, а Норис је добио сасвим ново лице, језик, зубе, вилицу… У подкасту „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар” др Бранко Бојовић истиче да су се за извођење те трансплантације припремали годину и по дана.

– Припрема је важна. Значи, није се то десило тек тако. Требало је комплетно направити ново лице, вилицу, зубе… И ми смо се на неки начин тренирали за тај подухват, радили смо и викедном, не само психички него више физички, да бисмо били у форми и да бисмо могли да обавимо тако комплексну интервенцију која траје много сати, и где имаш само мале паузе. На крају смо успели да издржимо. Мислим да смо се изненадили да је 36 сати требало за све. Слично је и у спорту. Неки људи играју утакмице сатима, рецимо у тенису неки меч траје скоро пет сати и онда размишљаш како ови играчи могу то да трпе. То је зато што сваког дана и викендом имају тренинг, они су се оспособили да такве мечеве издрже када је потребно. И ми смо сматрали да је то било таква ситуација, само у медицини. Било је неколико пауза за тих 36 сати, када смо изашли да попијемо воду, да идемо до купатила, поједемо мало хране, али били смо под толиким стресом да мислим да сам можда само једно парче пице појео и онда сам се вратио назад у операциону салу. Кад воз почне да иде – морамо да будемо ту до краја. Свега сам за 36 сати три-четири пута изашао из сале. Норис је срећан јер има данас нормалан живот. Може да шета улицима а да га нико не препознаје, чак ни да га погледа уопште – појашњава др Бојовић.

Медицина напредује брзо и има толико нових технологија да лекари не знају тачно где све и како могу их да користе, објашњава наш саговорник. Неким генетском инжењерингом, 3Д принтерима отварају се нове могућности, на пример, да се направи некоме, можда, ново уво или нос.

– Мислим да је то свакако будућност, а да ли ће се то десити за пет или за десет година, нисам сигуран. Ми можемо да говоримо да је трансплантација лица успешна. Али није то врх онога што ми желимо. Ми бисмо желели да, на неки начин, сопственим ћелијама урадимо нешто где нема тог ризика за имунотерапију и све остало што тај пацијент мора да прима у остатку живота. И то су сада следећи циљеви – напомиње др Бојовић.

Веома су важне и такозване пренаталне операције. То су интервенције где се код бебе док је у мамином стомаку открију аномалије, а затим се уради захват којим се оне отклоне пре него што беба дође на свет.

– Беба, наравно, има много боље шансе и квалитет живота тада. Када сам био студент, то је деловало као научна фантастика, односно да се беба оперише у материци пре порођаја због различитих ситуација. То је сада за неке ствари рутинска операција. Медицина је мало ту специфична јер показује колико брзо ствари могу да се промене и да се напредује. Мислим да имамо заиста велики простор да напредујемо, јер нисмо ни близу оно што је наш капацитет, рецимо, у прилици смо да нађемо одговоре на нека тешка питања и проблеме – истиче гост нашег подкаста.

Он објашњава да је учествовао и у једној специфичној интервенцији када је у Универзитетској дечјој клиници у Тиршавој урађена трансплантацији тестиса. Тада је брат донирао тестис свом брату и та интервенција је ушла у анале медицине као једна веома специфична интервенција.

– Мој добар пријатељ и колега др Мирослав Ђорђевић је то осмислио и водио тим, све је организовао. Припремали смо се за то као и за сваку компликовану интервенцију. Цео тим је савршено све урадио од почетка до краја да би то било успешно. И дан-данас тај човек има нормалан ниво тестостерона. Не треба да прима више лекова, колико ја знам. И мислим да је то велики подухват. Људско тело је чудо. Доста ради интервенције на регенерацији ожиљака, али још нисмо нашли метод да бисмо могли да на неки начин избришемо те ожиљке или ране који постоје. Можемо да изгурамо после великог труда да то зарасте, али, ипак, немамо савршен метод како бисмо могли сопствено тело да „наговоримо” да то на неки начин уради боље него што ми признајемо да наше тело ради до сада. Доста се бавим коришћењем ласера у раду како бих могао да помогнем деци јер после опекотина имају страшне ожиљке као и намлађима који су их задобили у повредама. Сада те ожиљке збрињавамо на лепши начин, не само естетски него и функционално. „Направимо” неку ситуацију где наше тело може само себе да обнови и то још увек са сопственим ћелијама. Та истраживања су доста популарна и мислим да ће бити значајна у наредних пет-десет година – наводи др Бојовић.

Некада му је деловало као бајка да може да студира на Универзитету Харвард, а касније и да ту постане професор, али је схватио да се уз велики труд, рад и помало среће све може остварити.

– Упознао сам људе који су дошли из различитих места у свету и на неки начин су успели на великим универзитетима. Харвард је за мене увек био нешто што смо ми говорили – топ, топ, топ. Одлучио сам да ту и останем. Захвалан сам менторима, људима који су се заузели за мене, који су ми показали како ствари функционишу, како да држим руку, како да причам са пацијентом, како да урадим неке операције. Они су за мене били главни разлог зашто сам хтео да останем. Приче људи који студирају на том универзитету или су професори толико су занимљиве, много тога су достигли, па понекад сам себе питам како сам ја стигао ту. Али то је моћ Харварда. Тај широк поглед људи који долазе широм света само додаје енергију, даје добре резултате и прави неку врло посебну заједницу. Људи су „крила” Харварда. Стипендирају јако паметне људе који можда немају финансијске могућности да упишу баш тај факултет. Врло успешни људи који су зарадили доста пара дају много донација Харварду и тако се то наставља од генерације до генерације. Ако си завршио тај универзитет људи сматрају да си озбиљан и онда слушају да виде о чему се ради, које су твоје идеје, чиме се бавиш. Мој дан је испуњен. Устанем између пола пет и пет и већ почињем радни дан тако што на компјутеру видим који су ми пацијенти и операције, шта још имам од обавеза које не престају до увече – истиче др Бојовић.

Његов став је да све ствари које се дешавају у животу немају само један или два разлога. Без тешког труда, вежбања, перспективе, особа нема много шансе за успех.

– Мораш стварно да се трудиш сваког дана, да имаш у виду који су ти циљеви и да радиш на томе много. У било ком послу заправо труд и рад морају да буду приоритет, као и едукација и рад на себи пре свега. Онда је једноставно успех ту негде. Без тешког рада и труда стварно мислим да је скоро немогуће да достигнеш неке велике циљеве у животу – напомиње наш гост.

Открива да је први пут у Србију дошао тек 2003. године, али да је увек са родбином био у блиском контакту.

– У Србији се живи мало опуштеније него у САД. Можда смо у САД под мало већим стресом због обавеза, посла и темпа живота. Зато је мени много пријатно када дођем овде, да могу да се опустим – додаје он.

Професор Бојовић има занимљив хоби – свира хармонику.

– У цркви у САД слушали смо музику тамбурица, рецимо Јанику Балаша и Звонка Богдана. Хармоника је мање-више била непознат инструмент. И онда сам, када сам имао око тринаест-четрнаест година, почео да слушам музику хармонике. Допадали су ми се Радојка Живковић, Љубиша Павковић, Бранимир Ђокић… Заљубио сам се у хармонику и онда сам почео тада да је свирам. До тада сам већ свирао тамбурицу, као и клавир, јер ми је мајка обезбедила неке часове клавира, тако да сам отприлике знао ноте, како да држим руке. Када сам добио хармонику почео сам да гледам снимке, старе видео-касете РТС-а, посебно како Павковић држи руке, какву има технику и слично. Сатима сам то радио док нисам отишао на неке озбиљне часове свирања хармонике у Канаду, код доброг хармоникаша. Једну до две године сам вежбао са њим и онда наставио да свирам само за своју душу. Некада сам свирао скоро сваког дана, али сада због обавеза ако успем да уклопим да свирам једном месечно буде добро – истиче овај занимљиви доктор.

Американци Србију повезују са Николом Теслом, каже он, али су то почели да чине највише због Илона Маска и „Тесле”.

– Људи су се питали шта то значи, шта је Тесла, ко је Тесла и на неки начин, схватајући њега и ту компанију, људи су се упознавали са Теслом и наравно са српским народом. С друге стране, мислим да Србију повезују и са спортом, који је доста важан у Америци. Они прате посебно кошарку, НБА, тенис… Никола Јокић је поновно био МВП, али знају и за славне кошаркаше као што су Владе Дивац и Предраг Стојаковић. Они имају неку представу о Србији као врло способној земљи да ствара спортисте. И то је лепа прича. Они су амбасадори. А да не причамо о Новаку Ђоковићу и ономе шта он представља. И то је врло лепа ствар. У прошлости су се овде неке лоше ствари дешавале, посебно деведесетих година прошлог века, али сада људи у САД знају мало више о Србији на неки лепши начин – појашњава наш саговорник.

У подкасту је открио да је заљубљен у свој посао и да је срећан што то ради, да му је он донео много тога лепог и омогућио да има један квалитетан живот на начин где може да пружи много тога својој породици и пријатељима.

– Имам одговорност да ширим своју причу и упознам људе како сам стигао овде где јесам. Великим делом је на то утицало моје српство. Стварно нисам сигуран где бих стигао и чисто сумњам да бих стигао где сам стигао данас да није било тога – додаје др Бојовић.

Српски језик научио захваљујући баки

Бранко Бојовић је рођен и одрастао је у САД, а српски језик је научио захваљујући баки.

– Бака је живела у улици преко пута наше и ја сам 90 одсто времена проводио код ње. Моја мајка и покојни отац су причали савршено српски језик, али кад одрастеш у Америци, где је све на енглеском језику, тешко је да одржиш развој другог језика. Ми смо увек причали српски са родитељима, али је бака била та која је инсистирала да се код ње прича српски што више, и што боље. Мој српски није савршен, али се сналазим и инсистирам да га уче и моја деца. То је још један разлог зашто волим да их доведем у Србију за време годишњег одмора – каже др Бојовић.

Црква ми је доста помогла

Много му значи и Српска православна црква, којој, каже, много дугује што је постао човек какав јесте. Одрастао је у градићу Лакавана, јужно од Бафала, где му је црква била удаљена око 150 метара.

– Кад су звона звонила, ми смо то чули у нашем дворишту. Ишао сам у школу и у цркву, на фолклор, на разна дешавања у оквиру цркве. Сваког дана се нешто дешавало а не само недељом. И данас имам блиске контакте са пријатељима и људима са којима сам одрастао у тој цркви. Да није ње било, само бог зна где бих сада био… Нека искуства из мог живота су се десила и снашао сам се у одређеним ситуацијама само зато што ми је црква доста помогла на прави начин. На пример, да обратим пажњу на озбиљне ствари, да размишљам о правилима и да будем добар човек. Вера ми је нешто блиско, носим крст и сада… Супруга ми је из Бачке Тополе. Упознали смо се у Новом Саду на Петроварадину, на Фестивалу тамбурица. Пре тога смо се „видели” преко интернета и тако смо се онако договорили да се нађемо. Тако је почела наша прича. Имамо троје дивне деце – додаје др Бојовић.

ПОГЛЕДАЈТЕ ЦЕЛУ ЕПИЗОДУ