Ljudi su „krila” Harvarda

Amerikanac Ričard Li Noris svojevremeno je doživeo povredu u lovu tako što je slučajno pucao sebi u lice. Morao je da prođe kroz više od 30 operacija, ali mu nijedna nije pomogla sve dok mu tim lekara u kome je bio dr Branko Bojović, profesor na Univerzitetu Harvard i specijalista kranio-maksilofacijalne hirurgije i mikrohirurgije, nije uradio do sada najsloženiju transplantaciju lica na svetu. Operacija je trajala čak 36 sati, a Noris je dobio sasvim novo lice, jezik, zube, vilicu… U podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” dr Branko Bojović ističe da su se za izvođenje te transplantacije pripremali godinu i po dana.

– Priprema je važna. Znači, nije se to desilo tek tako. Trebalo je kompletno napraviti novo lice, vilicu, zube… I mi smo se na neki način trenirali za taj poduhvat, radili smo i vikednom, ne samo psihički nego više fizički, da bismo bili u formi i da bismo mogli da obavimo tako kompleksnu intervenciju koja traje mnogo sati, i gde imaš samo male pauze. Na kraju smo uspeli da izdržimo. Mislim da smo se iznenadili da je 36 sati trebalo za sve. Slično je i u sportu. Neki ljudi igraju utakmice satima, recimo u tenisu neki meč traje skoro pet sati i onda razmišljaš kako ovi igrači mogu to da trpe. To je zato što svakog dana i vikendom imaju trening, oni su se osposobili da takve mečeve izdrže kada je potrebno. I mi smo smatrali da je to bilo takva situacija, samo u medicini. Bilo je nekoliko pauza za tih 36 sati, kada smo izašli da popijemo vodu, da idemo do kupatila, pojedemo malo hrane, ali bili smo pod tolikim stresom da mislim da sam možda samo jedno parče pice pojeo i onda sam se vratio nazad u operacionu salu. Kad voz počne da ide – moramo da budemo tu do kraja. Svega sam za 36 sati tri-četiri puta izašao iz sale. Noris je srećan jer ima danas normalan život. Može da šeta ulicima a da ga niko ne prepoznaje, čak ni da ga pogleda uopšte – pojašnjava dr Bojović.

Medicina napreduje brzo i ima toliko novih tehnologija da lekari ne znaju tačno gde sve i kako mogu ih da koriste, objašnjava naš sagovornik. Nekim genetskom inženjeringom, 3D printerima otvaraju se nove mogućnosti, na primer, da se napravi nekome, možda, novo uvo ili nos.

– Mislim da je to svakako budućnost, a da li će se to desiti za pet ili za deset godina, nisam siguran. Mi možemo da govorimo da je transplantacija lica uspešna. Ali nije to vrh onoga što mi želimo. Mi bismo želeli da, na neki način, sopstvenim ćelijama uradimo nešto gde nema tog rizika za imunoterapiju i sve ostalo što taj pacijent mora da prima u ostatku života. I to su sada sledeći ciljevi – napominje dr Bojović.

Veoma su važne i takozvane prenatalne operacije. To su intervencije gde se kod bebe dok je u maminom stomaku otkriju anomalije, a zatim se uradi zahvat kojim se one otklone pre nego što beba dođe na svet.

– Beba, naravno, ima mnogo bolje šanse i kvalitet života tada. Kada sam bio student, to je delovalo kao naučna fantastika, odnosno da se beba operiše u materici pre porođaja zbog različitih situacija. To je sada za neke stvari rutinska operacija. Medicina je malo tu specifična jer pokazuje koliko brzo stvari mogu da se promene i da se napreduje. Mislim da imamo zaista veliki prostor da napredujemo, jer nismo ni blizu ono što je naš kapacitet, recimo, u prilici smo da nađemo odgovore na neka teška pitanja i probleme – ističe gost našeg podkasta.

On objašnjava da je učestvovao i u jednoj specifičnoj intervenciji kada je u Univerzitetskoj dečjoj klinici u Tiršavoj urađena transplantaciji testisa. Tada je brat donirao testis svom bratu i ta intervencija je ušla u anale medicine kao jedna veoma specifična intervencija.

– Moj dobar prijatelj i kolega dr Miroslav Đorđević je to osmislio i vodio tim, sve je organizovao. Pripremali smo se za to kao i za svaku komplikovanu intervenciju. Ceo tim je savršeno sve uradio od početka do kraja da bi to bilo uspešno. I dan-danas taj čovek ima normalan nivo testosterona. Ne treba da prima više lekova, koliko ja znam. I mislim da je to veliki poduhvat. Ljudsko telo je čudo. Dosta radi intervencije na regeneraciji ožiljaka, ali još nismo našli metod da bismo mogli da na neki način izbrišemo te ožiljke ili rane koji postoje. Možemo da izguramo posle velikog truda da to zaraste, ali, ipak, nemamo savršen metod kako bismo mogli sopstveno telo da „nagovorimo” da to na neki način uradi bolje nego što mi priznajemo da naše telo radi do sada. Dosta se bavim korišćenjem lasera u radu kako bih mogao da pomognem deci jer posle opekotina imaju strašne ožiljke kao i namlađima koji su ih zadobili u povredama. Sada te ožiljke zbrinjavamo na lepši način, ne samo estetski nego i funkcionalno. „Napravimo” neku situaciju gde naše telo može samo sebe da obnovi i to još uvek sa sopstvenim ćelijama. Ta istraživanja su dosta popularna i mislim da će biti značajna u narednih pet-deset godina – navodi dr Bojović.

Nekada mu je delovalo kao bajka da može da studira na Univerzitetu Harvard, a kasnije i da tu postane profesor, ali je shvatio da se uz veliki trud, rad i pomalo sreće sve može ostvariti.

– Upoznao sam ljude koji su došli iz različitih mesta u svetu i na neki način su uspeli na velikim univerzitetima. Harvard je za mene uvek bio nešto što smo mi govorili – top, top, top. Odlučio sam da tu i ostanem. Zahvalan sam mentorima, ljudima koji su se zauzeli za mene, koji su mi pokazali kako stvari funkcionišu, kako da držim ruku, kako da pričam sa pacijentom, kako da uradim neke operacije. Oni su za mene bili glavni razlog zašto sam hteo da ostanem. Priče ljudi koji studiraju na tom univerzitetu ili su profesori toliko su zanimljive, mnogo toga su dostigli, pa ponekad sam sebe pitam kako sam ja stigao tu. Ali to je moć Harvarda. Taj širok pogled ljudi koji dolaze širom sveta samo dodaje energiju, daje dobre rezultate i pravi neku vrlo posebnu zajednicu. Ljudi su „krila” Harvarda. Stipendiraju jako pametne ljude koji možda nemaju finansijske mogućnosti da upišu baš taj fakultet. Vrlo uspešni ljudi koji su zaradili dosta para daju mnogo donacija Harvardu i tako se to nastavlja od generacije do generacije. Ako si završio taj univerzitet ljudi smatraju da si ozbiljan i onda slušaju da vide o čemu se radi, koje su tvoje ideje, čime se baviš. Moj dan je ispunjen. Ustanem između pola pet i pet i već počinjem radni dan tako što na kompjuteru vidim koji su mi pacijenti i operacije, šta još imam od obaveza koje ne prestaju do uveče – ističe dr Bojović.

Njegov stav je da sve stvari koje se dešavaju u životu nemaju samo jedan ili dva razloga. Bez teškog truda, vežbanja, perspektive, osoba nema mnogo šanse za uspeh.

– Moraš stvarno da se trudiš svakog dana, da imaš u vidu koji su ti ciljevi i da radiš na tome mnogo. U bilo kom poslu zapravo trud i rad moraju da budu prioritet, kao i edukacija i rad na sebi pre svega. Onda je jednostavno uspeh tu negde. Bez teškog rada i truda stvarno mislim da je skoro nemoguće da dostigneš neke velike ciljeve u životu – napominje naš gost.

Otkriva da je prvi put u Srbiju došao tek 2003. godine, ali da je uvek sa rodbinom bio u bliskom kontaktu.

– U Srbiji se živi malo opuštenije nego u SAD. Možda smo u SAD pod malo većim stresom zbog obaveza, posla i tempa života. Zato je meni mnogo prijatno kada dođem ovde, da mogu da se opustim – dodaje on.

Profesor Bojović ima zanimljiv hobi – svira harmoniku.

– U crkvi u SAD slušali smo muziku tamburica, recimo Janiku Balaša i Zvonka Bogdana. Harmonika je manje-više bila nepoznat instrument. I onda sam, kada sam imao oko trinaest-četrnaest godina, počeo da slušam muziku harmonike. Dopadali su mi se Radojka Živković, Ljubiša Pavković, Branimir Đokić… Zaljubio sam se u harmoniku i onda sam počeo tada da je sviram. Do tada sam već svirao tamburicu, kao i klavir, jer mi je majka obezbedila neke časove klavira, tako da sam otprilike znao note, kako da držim ruke. Kada sam dobio harmoniku počeo sam da gledam snimke, stare video-kasete RTS-a, posebno kako Pavković drži ruke, kakvu ima tehniku i slično. Satima sam to radio dok nisam otišao na neke ozbiljne časove sviranja harmonike u Kanadu, kod dobrog harmonikaša. Jednu do dve godine sam vežbao sa njim i onda nastavio da sviram samo za svoju dušu. Nekada sam svirao skoro svakog dana, ali sada zbog obaveza ako uspem da uklopim da sviram jednom mesečno bude dobro – ističe ovaj zanimljivi doktor.

Amerikanci Srbiju povezuju sa Nikolom Teslom, kaže on, ali su to počeli da čine najviše zbog Ilona Maska i „Tesle”.

– Ljudi su se pitali šta to znači, šta je Tesla, ko je Tesla i na neki način, shvatajući njega i tu kompaniju, ljudi su se upoznavali sa Teslom i naravno sa srpskim narodom. S druge strane, mislim da Srbiju povezuju i sa sportom, koji je dosta važan u Americi. Oni prate posebno košarku, NBA, tenis… Nikola Jokić je ponovno bio MVP, ali znaju i za slavne košarkaše kao što su Vlade Divac i Predrag Stojaković. Oni imaju neku predstavu o Srbiji kao vrlo sposobnoj zemlji da stvara sportiste. I to je lepa priča. Oni su ambasadori. A da ne pričamo o Novaku Đokoviću i onome šta on predstavlja. I to je vrlo lepa stvar. U prošlosti su se ovde neke loše stvari dešavale, posebno devedesetih godina prošlog veka, ali sada ljudi u SAD znaju malo više o Srbiji na neki lepši način – pojašnjava naš sagovornik.

U podkastu je otkrio da je zaljubljen u svoj posao i da je srećan što to radi, da mu je on doneo mnogo toga lepog i omogućio da ima jedan kvalitetan život na način gde može da pruži mnogo toga svojoj porodici i prijateljima.

– Imam odgovornost da širim svoju priču i upoznam ljude kako sam stigao ovde gde jesam. Velikim delom je na to uticalo moje srpstvo. Stvarno nisam siguran gde bih stigao i čisto sumnjam da bih stigao gde sam stigao danas da nije bilo toga – dodaje dr Bojović.

Srpski jezik naučio zahvaljujući baki

Branko Bojović je rođen i odrastao je u SAD, a srpski jezik je naučio zahvaljujući baki.

– Baka je živela u ulici preko puta naše i ja sam 90 odsto vremena provodio kod nje. Moja majka i pokojni otac su pričali savršeno srpski jezik, ali kad odrasteš u Americi, gde je sve na engleskom jeziku, teško je da održiš razvoj drugog jezika. Mi smo uvek pričali srpski sa roditeljima, ali je baka bila ta koja je insistirala da se kod nje priča srpski što više, i što bolje. Moj srpski nije savršen, ali se snalazim i insistiram da ga uče i moja deca. To je još jedan razlog zašto volim da ih dovedem u Srbiju za vreme godišnjeg odmora – kaže dr Bojović.

Crkva mi je dosta pomogla

Mnogo mu znači i Srpska pravoslavna crkva, kojoj, kaže, mnogo duguje što je postao čovek kakav jeste. Odrastao je u gradiću Lakavana, južno od Bafala, gde mu je crkva bila udaljena oko 150 metara.

– Kad su zvona zvonila, mi smo to čuli u našem dvorištu. Išao sam u školu i u crkvu, na folklor, na razna dešavanja u okviru crkve. Svakog dana se nešto dešavalo a ne samo nedeljom. I danas imam bliske kontakte sa prijateljima i ljudima sa kojima sam odrastao u toj crkvi. Da nije nje bilo, samo bog zna gde bih sada bio… Neka iskustva iz mog života su se desila i snašao sam se u određenim situacijama samo zato što mi je crkva dosta pomogla na pravi način. Na primer, da obratim pažnju na ozbiljne stvari, da razmišljam o pravilima i da budem dobar čovek. Vera mi je nešto blisko, nosim krst i sada… Supruga mi je iz Bačke Topole. Upoznali smo se u Novom Sadu na Petrovaradinu, na Festivalu tamburica. Pre toga smo se „videli” preko interneta i tako smo se onako dogovorili da se nađemo. Tako je počela naša priča. Imamo troje divne dece – dodaje dr Bojović.

POGLEDAJTE CELU EPIZODU