Украјински Авганистан

ТРАГОМ ВЕСТИ
Украјина не би требало да се нада скором уласку у НАТО, изјавио је у уторак у Прагу амерички министар одбране Роберт Гејтс. Како је објаснио, и поред јасно истакнуте жеље украјинског руководства да се придружи западној војној алијанси, обични грађани бивше совјетске републике још су далеко од тога да прихвате логику по којој би требало своју стратешку и безбедносну политику да подреде принципима војног савеза на којег су, колико до јуче, гледали као на главног противника.

Речи америчког секретара за одбрану вероватно ће сневеселити заговорнике тезе да је будућност Украјине сигурна једино под крилом НАТО-а. Са друге стране, љути противници било каквог аранжмана са "америчком војном испоставом у Европи", и заступници веће наклоњености ка руској војној моћи, долазе на своје. Али постоји и трећа група – они који сматрају да Украјина, у принципу, не би требало војно да се везује ни за кога, ни на истоку, ни на западу.

Лоше вести са фронта

Зазирање од уплитања у војне блокове за Украјинце има и те како много основе. Наиме, вести са фронтова на којима Американци војују преко леђа Европљана – у Ираку и Авганистану – нису повољне. Поменути ратови не само да нису дали очекиване резултате него се, полако али сигурно, претварају у прави фијаско. То је и навело америчке савезнике из ЕУ да, један по један и све брже, од свега дижу руке. Први су се из ирачког ратног вртлога повукли Шпанци и Италијани. Остали, међу којима и Украјинци, као да су једва дочекали овакав расплет и, такође, спаковали кофере.

И таман када је изгледало да ће бенигно патролирање по косовским селима под знамењима Кфора за дуже време остати најопаснији задатак припадника украјинских оружаних снага, стигао је позив из Брисела да Кијев упути контингент војника, нигде друго до у – Авганистан. Мало је рећи да је за Украјинце ово био прави шок. Страхоте кроз које су њихови војници, тада још у оквиру совјетске армије, пролазили током десетогодишњег ратовања у земљи талибана (1979. до 1989) и данас су непријатно свеже. Уосталом, као и међу ратним ветеранима у другим земљама некадашње велике совјетске заједнице. Поменимо само да је у Авганистану животе изгубило 2.378 Украјинаца.

Бесмисленост ратовања у Авганистану, против људи друге вере и културе и других обичаја, осликана је, између осталог, и у филму "Девети вод" угледног руског режисера Фјодора Бондарчука. А оних који су младост оставили у планинама Авганистана у земљама бившег Совјетског Савеза је још увек много, па и у Украјини. Поменимо само да је совјетска армија у овом рату ангажовала око 620.000 људи и огромну количину војне технике. Према званичним подацима, током десетогодишњих сукоба у Авганистану погинула су 14.453 совјетска војника, док их је 469.685 рањено или оболело.

"Шта ће нам други Авганистан", пита зато с правом лист "Газета по-кијевски" и подсећа: "Да је реч о некој другој држави, па чак и о Ираку, ефекат не би био тако громки. Али, чак и само помињање речи "Авганистан" за нас значи превише".

Јушченко на мукама

Државе западне алијансе уплеле су се у право врзино коло бранећи, као војни партнери, америчке стратешке интересе који, неретко, нису и њихови. Европљани су себе довели у ситуацију да ратују и тамо где иначе не би. Ова мука последњих година посебно се навалила на најмлађе чланице ЕУ – како бивше совјетске државе тако и припаднице угашеног Варшавског пакта. Жртвовање сопствених грађана за рачун ратне политике САД као да је за "евроновајлије" постало врхунски доказ жеље за сарадњом са западним светом.