Аријаднина нит ромског језика

ИНТЕРВЈУ
Рајко Ђурић (1947), доктор социологије, универзитетски предавач, потписник бројних књига и дугогодишњи уредник у гласилима, верује да је пронашао Аријаднину нит у матерњем, ромском језику, коју нико до сада није уочио: изобиље хомонимних глагола (исти облик, различита значења). Ова одлика готово свих језика који имају порекло у санскриту и осталим староиндијским језицима, најсуштинскији је налаз трагалачког запажања, описаног у научној студији која се појављује под окриљем Српске академије наука и уметности.

Да ли је то наговештај излаза из семантичког лавиринта, мораће да просуде и пресуде језикословци.

Из којих побуда сте се упустили у ово истраживање? Којом сте се мишљу водиљом руководили?

– Из научно-практичних истраживао сам више од 35 година историју и културу Рома, што ми је омогућило да запазим да поједина филолошка објашњења нису тачна, а да друга важна питања нису уопште уочена. Приметио сам то нарочито док сам писао „Граматику ромског језика” и студију о симболима Рома. Хомонимни ромски глаголи староиндијског порекла једно су од тих неуочених питања. Мада је објављено мноштво књига и студија широм Европе, хомонимни ромски глаголи не помињу се ни у фуснотама! Мали доказ да није само филозофија осуђена да се бави „општепознатим стварима” – како гласи позната филозофска мисао – већ каткад и наука и специјалистичке дисциплине.

Што се тиче мисли водиље, она је следећа: „Ум је извор свих књига и књига је над књигама.”

Откуда у ромском језику толико хомонимних глагола? Имају ли их још неки из исте индоевропске породице?

– Нема такорећи језика без хомонимије; о овој појави расправљало се још у античко доба, то је једно од почетних питања Аристотеловог „Органона”. Међутим, научни основи етимологије формулисани су тек у 19. веку! То је један од разлога што није могло дуго да се сазна порекло ромског и што хомонимни глаголи у том језику нису били уочени. Сећам се разговора са академиком Радетом Ухликом када смо преводили филм „Скупљачи перја” Александра Саше Петровића. Германиста по струци (ђак му је био наш колега Слободан Глумац, такође Ром) и велики зналац ромског и његових дијалеката, зачуђено ме је питао 1966. како је могућно да ромски глагол hal значи „јести”, „свађати се”, „сукобити се”, „тући се” итд. Тада студент филозофије и физичке хемије, нисам ни ја знао да у ромском има много хомонимних глагола. Раде Ухлик је изнео своје „објашњење”: „Роми су врло темпераментни. Када се свађају и међусобно споре, они ’ждеру’ једни друге. Глагол хал који значи ’јести’ и ’свађати се’ илустративан је пример за то”. Што се тиче бројности хомонимних глагола, то се обрађује у закључном делу моје студије. Најкраће речено, то је одлика скоро свих језика који имају порекло у санскриту и осталим староиндијским језицима. Санди (назив за појаву која означава спајање двеју речи или више облика речи, што је детаљно описано у санскриту, а први пут објашњено у поменутој „Граматици ромског” један је од важних, досад незамећених разлога, учестале хомонимије у ромском, нарочито хомонимије глагола.

Зашто је другим истраживачима, углавном, измицао њихов смисао и улога?

– Ромски су истраживали поједини водећи лингвисти Европе: један од оснивача етимологије немачког језика Аугуст Фридрих Пот, ученик оца упоредних истраживања и студија индоевропских језика Франца Бопа, Франц Миклошич, председник Академије наука у Бечу (десетак студија), Џон Семпсон, професор индологије на Универзитету Оксфорд, Ралф Турнер, један од најчувенијих професора санскрита на Лондонском универзитету итд. Анализирали су језик на основу сакупљеног материјала, али га нису говорили, зато нису могли да осете и уоче хомонимију, нарочито хомонимне глаголе. Да су та питања посматрали не само кроз наочари логике, а не само етимологије и лингвистике, онда су морали запазити да је, рецимо, глагол dav – који, осим „дати”, значи још „ући”, „ударити”, „запалити”, „тећи”, „лити” итд. – један од парадигматичних случајева хомонимије. Вреди подсетити на славног Гетеа, који је рекао да је „најлепша срећа за мислећег човека када истражује већ истражено”.

Да ли сте сувише одважни у својем хтењу, имајући у виду да нисте изворно филолог? Шта ће на то рећи језикословци?

– То питање призива сећање на Хегелове речи: „Шустер Јакоб Беме био је филозоф. Али су многи филозофи само шустери...” Једна од највећих поука филозофије јесте да се не треба „устручавати”. За науку је битна истина, не „хтења” или струка. Осим тога, хомонимија и семантика не заокупљају само пажњу језикословаца. Почев од стоичара и Аристотела до наших дана, то питање је подједнако интересовало филозофију јер задире у логику, теорију значења итд. Већ је поменуто, научни основи етимологије и компаративних истраживања индоевропских језика настали су тек у 19. веку. Као многи песници света, уверио сам се да је поезија најдубља и најтананија наука о језику. Верујем да то не захтева објашњења.

До којих сте сазнања дошли? Чему би, ако су нова, могла да користе?

– На основу поређења готово свих досад објављених речника ромског у Европи с речницима санскрита и новоиндијских језика, закључио сам да је ромски у најближем сродству с језицима централне Индије, дакле хиндским, хиндустанским, маратијем, синдским итд. Што значи да су Роми до 1192. године – када је због ратова дошло до егзодуса – живели у областима око Њу Делхија, у Раџастану, Харијани, Панџабу и Утар Прадешу. То се подудара са историјским истраживањима. Утврђивање порекла, етимолошких гнезда ромских глагола, од веома је великог значаја за лексику ромског, за наставу ромског, за преводиоце итд. Ко пронађе излаз из семантичког лавиринта, несумњиво је урадио значајну и корисну ствар.

У каквој су спрези ромски и српски, оба говорите и на оба пишете? Постоје ли икакве сличности, ако су старином из исте језичке колевке?

– О вези српског и хрватског, а и осталим словенским језицима, са староиндијским писали су многи научници. Захваљујући тим истраживањима, стижемо до заједничког извора, препознајемо универзум језика, који суделује у стварању и обликовању хоризонта говора и мишљења. Парафразирајући немачког филозофа Хајдегера, могло би се шаљиво казати да је језик „кућа битка” у којој људи стичу право „на азил”.

Колико се у Србији изучава ромски? Може ли се, уопште, препознати икакав озбиљан научни напор?

– За разлику од Француске, Чешке, Словачке, Румуније, Бугарске, Италије и тако редом, на чијим се универзитетима и у институтима студира ромски, у Србији нема још услова за то. Појединци су још приморани да носе „планину” на раменима.

Очекујете ли да трагање у које сте се упустили буде схваћено и прихваћено у свету, с обзиром на кудикамо више упућених зналаца?

– Научној истини није потребна „шенгенска виза”, нити се за њу гласа дизањем руку. Према мојим сазнањима, „великих зналаца” ромског има данас само у Француској и САД.