Еротски ритмови у плексусу

ФОРМАТИРАЊЕ
Предања будућих времена тврде да је Зоран Ћирић алијас Магични Ћира књигу прича Солидно срце (ВБЗ, 2008) породио из лошег превода. У архиви незнане београдске радио-станице – казиваће легенда – вечито бунтовни нишвилски хроничар, као комарац неустрашив а као лептир љут, открива редак артефакт зарад ког би млади Индијана Џонс продао оца, променио веру и жанр. Открива хит колекцију монументалног р’н’б музичара Марвина Геја, а уз њу папирић са посрбљеним насловима песама. Превод с енглеског који би се и након конзилијарне експертизе англистичких серклова од Боготе до Богатића у најбољем случају могао сматрати невештим покренуо је инвенцију јединог српског прозног десперадоса који је вековни мезимац постпетооктобарског мејнстрима. Остало тек треба да постане историја: љупка непрозирност наслова попут „Чуо сам то кроз вино“ отерала је Ћирицу-Ћирилицу на сентиментално ходочашће стазама блуза и рока, егзистенцијалне кризе и љубавне патње.

Стилској несувислости која прераста у бизарно очуђење писац дугује и сам наслов ове збирке. Ко од нас неће ту збуњујућу – а опет некако заумно логичну – синтагму „солидно срце“ препознати као одјек однегованог језичког незнања радио-водитеља који су адолесцентски публикум годинама уверавали да се песма групе „ЗЗ Топ“ зове „Успавани пртљаг“ – а не „Врећа за спавање“ (што је, сложићете се, бар за нијансу вероватнији смисао)? Тај је ненамерни језички лудизам и данас чујан у стиховима домаћих поп песмица где царују опскурна занимања какво је, на пример, „војник среће“, док несрећни љубавници једно другом мало „зову име“, а мало – туру пића.

Пиће је, уз музику, свето место Ћирићевих прича: алкохолно надахнуће обојило је калеидоскопски севдах његових јунака који су сви редом „у цвету лудости“, заљубљени у „чисти рум у све три боје“ што се племенито ваља у устима „ко да си ставила белутак под језик“. Све шпице и шипарице, сањари и чергари из Солидног срца опчињени су заборављеним додирима и емотивном блискошћу која измиче у неповрат. Но, „телесне екскурзије“ које Ћирић помиње сад не укључују само луду журку и треш еротику, него и опасну близину скалпела. Тако је у причи „Проблематичан човек“ операција срца лајтмотив скривене, добро камуфлиране повести о женама које од срца највише и зазиру. Робокап-реконвалесцент светачког имена, „у пурпурној кошуљи од полиестера, заводнички раздрљеној, струкираној и увученој у светлуцаве звонцаре које падају на сребрне чизме с платформама од двадесет сантиметара“, лута од једне бивше љубави до друге, све у нади да ће овлашним додиром и окорелим мужјачким хвалисањем мртву прошлост пробудити из анестезије.

Збирка прича настала из еротичног ритма Марвина Геја спада у „књижевност испод појаса“: дерт Ћирићеве прозе извире из исте мреже крвних судова из које ће изронити његова географска и поетичка сабраћа: Звонко Карановић, Саша Стојановић, Дејан Стојиљковић. Они су запосели читав „јужњачки појас“ у коме нема класних ни интересних подела, постоје само естетичке: подела на оно чему се робује и оно за шта се навија, било да је тема фудбал, рок или рокање. Саша Стојановић Чарли у најновијем роману Вар(Филип Вишњић, 2008) плете мрежу вонегатовске приповести око војних интервенција из апокалиптичне 1999, и то уз асистенцију тридесетак сведока из редова полубогова и људи, са све уметнутим лецима за подизање борбене готовости и дежурним алтер егом Чарлијем. Овај Лесковчанин наставља повест о свом двојнику који је био затваран, осуђиван, прогањан и праћен у претходним романима Крвоследници (2003) и Manchester City Blues (2006); сасвим у духу америчке „тврдо куване“ прозе, своју биографију претвара у прорачунати продужетак уметничког дела. Дејан Стојиљковић се шегачи са мачизмом наоружаних сподоба у тренеркама које за сваку сенку сумње сурово убијају – обично погрешног човека – али је мртав озбиљан кад пише о узвратним посетама британских и немачких електронских бендова у циљу откривања Тајне Стварања. У Стојиљковићевој збирци прича Low Life (2007), коју баш Магични Ћира потписује као уредник, врте се неиспричане анегдоте из музичког микрокозма од Џегера до Галагера. Звонко Карановић као да је прва два дела најављене трилогије, Више од нуле (2005) и Четири зида и град (2007) наслонио на Ћирићев роман Прислушкивање (2000); описујући нишку културу сувишних људи, алтернативаца који су се заглавили међу иконама поп културе док им рат дише за врат, Карановић има амбицију да у најављеном роману Блатојужњачку урбану митологију допуни још једним сведочанством о музици, љубави и одласку у резерву уместо у печалбу.

Сви су писци јужњачког појаса одреда хардкор обожаваоци сказа, те старе и проверене технике фингиране аутентичности; они у широком луку заобилазе Петрије из своје касабе, радије дајући реч среским криминалчићима, диџејевима и наркосима, њиховој заљуљаној визури света у којој нема среће без насиља ни вере без оружја.

Али ни јужњачки мачизам није вечит. Књижевној полицији одраније познат као стално запослен атентатор на родне студије, дон Ћирлеоне је сада кротко препустио подијум и микрофон раскошним женским гласовима. Била то „земунска Медитеранка“ из приче „Експресни пут до мог срца“ панично и ситничаво усредсређена на квалитет хотелске услуге на грчким острвима или пак напуштена љубавница која саставља компилацију песама као своју емотивну мапу („Идемо на“, још један намерно семантички скандалозан наслов), глас Женског није тек глас Разлике нити маргине, већ је то глас нове арогантне оснажености и одлучности, глас од ког јужњачки мачизам крцка и пуца.

Поређење Ћирићеве књиге поносног јецања са Хај фиделити Ника Хорнбија намеће се највише због листе песама као поетичке реминисценције: Роб Флеминг себе од очаја и бесмисла спасава тако што полупромашен живот претвара у топ-листу савршено размерених песама, дочим Ћирићеви паћеници из Солидног срца подерану мрежу очајног заводника бацају наслепо, срљајући у ступице око неосвојивих утврђења у којима царују секси предаторке камених срца. Две по свему другом далеке књиге повезује нежна мушкост главних јунака, њихов тихи и невољки опроштај од улоге заводника и освајача коју више нису у стању да хладнокрвно играју. Остају им само песме и снови. Зато је, као у причи „Сувише заузет мислима о драгој“, за жену и могуће рећи да је „разнизана као препричана музика“. Животни ударац задат мачо мену право у меки стомак активира његов центар за нежност, и тако почиње освајање историје: од лошег превода до тужног дневника не једне, већ мноооогих љубави. Јадиковка која се чује само кроз вино.