Erotski ritmovi u pleksusu

FORMATIRANjE
Predanja budućih vremena tvrde da je Zoran Ćirić alijas Magični Ćira knjigu priča Solidno srce (VBZ, 2008) porodio iz lošeg prevoda. U arhivi neznane beogradske radio-stanice – kazivaće legenda – večito buntovni nišvilski hroničar, kao komarac neustrašiv a kao leptir ljut, otkriva redak artefakt zarad kog bi mladi Indijana Džons prodao oca, promenio veru i žanr. Otkriva hit kolekciju monumentalnog r’n’b muzičara Marvina Geja, a uz nju papirić sa posrbljenim naslovima pesama. Prevod s engleskog koji bi se i nakon konzilijarne ekspertize anglističkih serklova od Bogote do Bogatića u najboljem slučaju mogao smatrati neveštim pokrenuo je invenciju jedinog srpskog proznog desperadosa koji je vekovni mezimac postpetooktobarskog mejnstrima. Ostalo tek treba da postane istorija: ljupka neprozirnost naslova poput „Čuo sam to kroz vino“ oterala je Ćiricu-Ćirilicu na sentimentalno hodočašće stazama bluza i roka, egzistencijalne krize i ljubavne patnje.

Stilskoj nesuvislosti koja prerasta u bizarno očuđenje pisac duguje i sam naslov ove zbirke. Ko od nas neće tu zbunjujuću – a opet nekako zaumno logičnu – sintagmu „solidno srce“ prepoznati kao odjek odnegovanog jezičkog neznanja radio-voditelja koji su adolescentski publikum godinama uveravali da se pesma grupe „ZZ Top“ zove „Uspavani prtljag“ – a ne „Vreća za spavanje“ (što je, složićete se, bar za nijansu verovatniji smisao)? Taj je nenamerni jezički ludizam i danas čujan u stihovima domaćih pop pesmica gde caruju opskurna zanimanja kakvo je, na primer, „vojnik sreće“, dok nesrećni ljubavnici jedno drugom malo „zovu ime“, a malo – turu pića.

Piće je, uz muziku, sveto mesto Ćirićevih priča: alkoholno nadahnuće obojilo je kaleidoskopski sevdah njegovih junaka koji su svi redom „u cvetu ludosti“, zaljubljeni u „čisti rum u sve tri boje“ što se plemenito valja u ustima „ko da si stavila belutak pod jezik“. Sve špice i šiparice, sanjari i čergari iz Solidnog srca opčinjeni su zaboravljenim dodirima i emotivnom bliskošću koja izmiče u nepovrat. No, „telesne ekskurzije“ koje Ćirić pominje sad ne uključuju samo ludu žurku i treš erotiku, nego i opasnu blizinu skalpela. Tako je u priči „Problematičan čovek“ operacija srca lajtmotiv skrivene, dobro kamuflirane povesti o ženama koje od srca najviše i zaziru. Robokap-rekonvalescent svetačkog imena, „u purpurnoj košulji od poliestera, zavodnički razdrljenoj, strukiranoj i uvučenoj u svetlucave zvoncare koje padaju na srebrne čizme s platformama od dvadeset santimetara“, luta od jedne bivše ljubavi do druge, sve u nadi da će ovlašnim dodirom i okorelim mužjačkim hvalisanjem mrtvu prošlost probuditi iz anestezije.

Zbirka priča nastala iz erotičnog ritma Marvina Geja spada u „književnost ispod pojasa“: dert Ćirićeve proze izvire iz iste mreže krvnih sudova iz koje će izroniti njegova geografska i poetička sabraća: Zvonko Karanović, Saša Stojanović, Dejan Stojiljković. Oni su zaposeli čitav „južnjački pojas“ u kome nema klasnih ni interesnih podela, postoje samo estetičke: podela na ono čemu se robuje i ono za šta se navija, bilo da je tema fudbal, rok ili rokanje. Saša Stojanović Čarli u najnovijem romanu Var(Filip Višnjić, 2008) plete mrežu vonegatovske pripovesti oko vojnih intervencija iz apokaliptične 1999, i to uz asistenciju tridesetak svedoka iz redova polubogova i ljudi, sa sve umetnutim lecima za podizanje borbene gotovosti i dežurnim alter egom Čarlijem. Ovaj Leskovčanin nastavlja povest o svom dvojniku koji je bio zatvaran, osuđivan, proganjan i praćen u prethodnim romanima Krvoslednici (2003) i Manchester City Blues (2006); sasvim u duhu američke „tvrdo kuvane“ proze, svoju biografiju pretvara u proračunati produžetak umetničkog dela. Dejan Stojiljković se šegači sa mačizmom naoružanih spodoba u trenerkama koje za svaku senku sumnje surovo ubijaju – obično pogrešnog čoveka – ali je mrtav ozbiljan kad piše o uzvratnim posetama britanskih i nemačkih elektronskih bendova u cilju otkrivanja Tajne Stvaranja. U Stojiljkovićevoj zbirci priča Low Life (2007), koju baš Magični Ćira potpisuje kao urednik, vrte se neispričane anegdote iz muzičkog mikrokozma od Džegera do Galagera. Zvonko Karanović kao da je prva dva dela najavljene trilogije, Više od nule (2005) i Četiri zida i grad (2007) naslonio na Ćirićev roman Prisluškivanje (2000); opisujući nišku kulturu suvišnih ljudi, alternativaca koji su se zaglavili među ikonama pop kulture dok im rat diše za vrat, Karanović ima ambiciju da u najavljenom romanu Blatojužnjačku urbanu mitologiju dopuni još jednim svedočanstvom o muzici, ljubavi i odlasku u rezervu umesto u pečalbu.

Svi su pisci južnjačkog pojasa odreda hardkor obožavaoci skaza, te stare i proverene tehnike fingirane autentičnosti; oni u širokom luku zaobilaze Petrije iz svoje kasabe, radije dajući reč sreskim kriminalčićima, didžejevima i narkosima, njihovoj zaljuljanoj vizuri sveta u kojoj nema sreće bez nasilja ni vere bez oružja.

Ali ni južnjački mačizam nije večit. Književnoj policiji odranije poznat kao stalno zaposlen atentator na rodne studije, don Ćirleone je sada krotko prepustio podijum i mikrofon raskošnim ženskim glasovima. Bila to „zemunska Mediteranka“ iz priče „Ekspresni put do mog srca“ panično i sitničavo usredsređena na kvalitet hotelske usluge na grčkim ostrvima ili pak napuštena ljubavnica koja sastavlja kompilaciju pesama kao svoju emotivnu mapu („Idemo na“, još jedan namerno semantički skandalozan naslov), glas Ženskog nije tek glas Razlike niti margine, već je to glas nove arogantne osnaženosti i odlučnosti, glas od kog južnjački mačizam krcka i puca.

Poređenje Ćirićeve knjige ponosnog jecanja sa Haj fideliti Nika Hornbija nameće se najviše zbog liste pesama kao poetičke reminiscencije: Rob Fleming sebe od očaja i besmisla spasava tako što polupromašen život pretvara u top-listu savršeno razmerenih pesama, dočim Ćirićevi paćenici iz Solidnog srca poderanu mrežu očajnog zavodnika bacaju naslepo, srljajući u stupice oko neosvojivih utvrđenja u kojima caruju seksi predatorke kamenih srca. Dve po svemu drugom daleke knjige povezuje nežna muškost glavnih junaka, njihov tihi i nevoljki oproštaj od uloge zavodnika i osvajača koju više nisu u stanju da hladnokrvno igraju. Ostaju im samo pesme i snovi. Zato je, kao u priči „Suviše zauzet mislima o dragoj“, za ženu i moguće reći da je „raznizana kao prepričana muzika“. Životni udarac zadat mačo menu pravo u meki stomak aktivira njegov centar za nežnost, i tako počinje osvajanje istorije: od lošeg prevoda do tužnog dnevnika ne jedne, već mnoooogih ljubavi. Jadikovka koja se čuje samo kroz vino.