Нагињемо ниским страстима

„Изазов ми је да објавим албум за страно тржиште. Радим на томе, јер мој бенд и ја толико ’опако’ свирамо и можемо да станемо пред било кога.” Овако, после две и по деценије каријере, прича неуморни Масимо Савић. Хрватски певач, који је каријеру почео у саставу „Доријан Греј” и један је од најупечатљивијих вокала на простору бивше Југославије, недавно је објавио нови албум „Сунце се поново рађа”. Плоча, коју сматра једном од најбољих у каријери, објављена је и за српско тржиште у издању куће „Мултимедија рекордс”.

Албум „Сунце се поново рађа” је главни разлог што ће после две године поново наступити пред Београђанима 23. децембра у „Сава центру”. О односу који је успоставио са београдском публиком током каријере прича:

– Одговорићу врло сликовито, метафорички. Сваки концерт има своју градацију, има средину и онда климакс, крај. Циљ је да људи буду толико задовољни да вас позову на бис. У Загребу концерт има своју градацију. Али, у Београду почиње великим задовољством публике, каквим се у Загребу завршава. Концерти у Београду су фешта уметности и ја се на њима осећам као „бубрежић у лоју”.

Главни повод за концерт је промоција албума, али претпостављам да публика може очекивати још понешто…

Публика ће добити све оно најбоље што сам снимио. Концерт је ослобођен од песама које ту треба да буду због минутаже, а мени нису претерано драге. Успео сам да сачиним концерт од својих 25 песама, које су прекрасне. Све хит за хитом. Свирам девет песама са новог албума и на три концерта које смо до сада имали у Хрватској то се показало добро. Публика већ зна све песме. Знате, сваки нови албум може добро да се продаје једну недељу, али ако је мој албум већ пет недеља најпродаванији у Хрватској, онда то значи да има наде за нас.

Зашто Вам овај албум даје толику наду?

Зато што је стварно добар. Овај албум сам отпевао као ниједан до сада. Рецимо, на претходним плочама све отпевам за два дана. Примера ради, студио је у Ловрану код Опатије, а ја хоћу да се вратим кући. Овога пута сам снимао у студију који је од мене удаљен сто метара ваздушном линијом и певао сам само једну песму на дан. На пример, једног дана ми се певала баш „Тражи ме”. Одем и снимим је. Једном сам чак у један сат ноћу отишао у студио у папучама и пиџами.

Поново се као аутор на албуму појављује Арсен Дедић, са којим сте и раније сарађивали. Колико је Дедић драгоцен за Вашу каријеру?

Питање је савршено. То је мени рекао Арсен када смо последњи пут разговарали о песмама које од њега треба да добијем. „Ти си мени драгоцен и ја то хоћу да урадим”, рекао ми је. Арсен је толико интелектуално супериоран да човек може да се уплаши. Јако га волим, и пријатељ сам са њим и Габи. Арсен је од свих музичара које познајем највећи. Можемо за столом да седимо Арсен, ја и крем наше музике, али сви ће ћутати и слушати њега.

Да ли сте са албумима обрада „Вјештина” и „Вјештина 2” заокружили један део своје каријере?

Сви су причали: „Макс је добар, али никако да капитализује све оно у чему је добар. Никако да пробије звучни зид”. Требало је да се деси вече посвећено Арсену у Опатији, јер је ту и настала идеја о „Вјештинама”. Џибони, Нина Бадрић, ја и многи други добили смо по једну Арсенову песму коју је требало да дочарамо на свој начин. Моје виђење се толико допало свима да сам био под притиском да направим албум обрада. То јесте било мало комерцијалније од онога што сам до тада радио, али уживао сам. Тај круг је завршен, но посветићу се џезу и Синатри. Припрема се један концерт у дворани „Лисински” са биг бендом који ће се звати „Масимо пева Синатру”. Сцена ће се претворити у њујоршку улицу из педесетих година прошлог века са неонима…Биће то један врло филмичан концерт. То ће се десити чим завршим све обавезе око промоције новог албума.

Да ли мислите да је Ваш некадашњи бенд „Доријан Греј” могао да остави више иза себе?

У својим колима имам mp3 са два прва албума „Доријана Греја”, и слушам их јер су добри. Не могу да верујем да сам са 20 година тако размишљао. Када чујем песме типа „Дуго си сам”, „Кућа”, „Јахач без главе” или „Сјај у тами”, па други албум „Тко си ти”, не могу да дођем себи. Били смо занимљив спој, врло јаких ега, и ту је стално било неких конфликата, али када смо свирали заједно, уживали смо. Можда поново урадимо нешто заједно.

Многи не знају да Вам је Горан Бреговић својевремено понудио да постанете певач „Бијелог дугмета”. Међутим, то се није остварило?

Жао ми је што се то није остварило, јер би југословенски поп дефинитивно био богатији за један албум. Ја сам тада био премлад и нисам веровао у Горанову визију, а она је била добра. Касније, када сам чуо шта је направио са Игијем Попом, било ми је јасно шта је хтео. Али, са друге стране и није ми жао јер је мој развојни пут био врло занимљив, увек су ту били укључени велики уметници као што су Тини Варга, Зринко Тутић…људи од којих сам могао пуно да научим. Мени је сасвим добро, јер има публике за музику коју стварам. Додуше, не у оноликој мери колико има публике за шунд или порно музику, како је ја зовем. Међутим, човек нагиње ниским страстима, то је нормално. Просто, сви волимо да гледамо кроз кључаоницу и дивимо се томе. Волимо да трачаримо.

И о Вама се причало свашта. Да ли Вам је данас жао што сте у јавности признали својевремено да сте имали проблем са дрогом?

Не, ја не могу без искрености. Никада не стављам ствари испод тепиха, јер у супротном тепих експлодира. Увек искрено разговарам о свему, а на саговорнику је да следи своју моралност. Мени су се смејали пре десет година и говорили ми да нема публике за оно што желим да радим. „Макс, искрена је само будала”, говорили су ми, али испоставило да то није тачно.