Затворска љубав уз песму и плес

Венеција, Лидо – У тренутку када ова венецијанска филмска разгледница буде пред вашим очима бројаће се сати до објаве добитника „Златног лава” и осталих награда на преврелој и превлажној овогодишњој 81. Мостри, која ће се највише памтити по три ствари: по немогућности приступа холивудским талентима, по чињеници да су чак седам (врло добрих) филмова од 23 у главној такмичарској конкуренцији као редитељи потписале жене, као и по најдужим овацијама публике од срца упућеним Педру Алмодовару и његовој „Суседној соби”.

Тако као Алмодовар није дочекана ни планетарна звезда Леди Гага, сада иначе виђена уз Хоакина Финикса у новом наставку приче о Џокеру – у филму Тода Филипса „Џокер: лудило удвоје”, који је нека врста повремено хаотичне жанровске мешавине. Очигледно због Леди Гаге, највећим делом мјузикл, па тек онда и затворска и љубавна и трилерска и крими-прича. Наравно, и комедија. У најкраћем: Џокер, тај чувени филмски „зликовац” или ти „позитивни бунтовнички негативац” се заљубио. Џокер, затворен због пет убистава, изненада је открио и музику и љубав у лицу жене коју је видео како једног дана пролази кроз затворске ходнике певајући и плешући заједно са другим затвореницима, јер је добар део филма украшен и песмама и плесом. Овај „Џокер 2” можда нема снагу и оригиналност оног првог, Оскарима и „лавом” награђеног филма, али је прилично забаван и смешан тако да ће се биооскопска публика уз њега сасвим добро проводити.

 У другом делу фестивала виђен је и „Квир” Луке Гвадањина, филм од којег се много очекивало, али не и претерано много добило. Осим чињенице да је британски глумац Данијел Крејг, најпознатији иначе по улози Џејмса Бонда 21. века, сада пријатно изненадио снагом драмског израза који је у овом филму и открио и подарио. Необичан и провокативан Гвадањинов „Квир” рађен је иначе по књизи Вилијама С. Бароуза и реч је о хомосексуалној љубави и стога у њему има и сцена секса. Кореографисаног и стилизованог, наравно.

Истог дана виђена је и алегоријска, период вестерн драма „Жетва” грчке ауторке Атине Рејчел Цангари у којем се она на неки начин пита може ли нас прича о тешком животу у недефинисаној прошлости нешто научити о садашњости и будућности. У форми вестерна редитељка приступа теми из два различита угла. С једне стране је свакодневни тежачки живот у сеоском друштву, са свим обичајима, традицијом, празноверјем, призорима поља, жетве, песама жетелаца и паганским празником који следи, а с друге стране су тај чудан тројац који пали властелинску шталу, долазак картографа и посета са стране која ће покренути промене, раздвојити село и нестати...

Међу редитељским дамама чији су филмови оставили добар утисак осим Халине Реијн („Babygirl”), Цангаријеве („Жетва”), су и Италијанке Маура Делперо („Вермиљо”), Ђулија Луиз Штајгервал („Дива футура”), Грузијка Деа Кулумбегашвили (изванредан филм „Април”) и Францускиње Делфин и Муриел Кулан (Тихи син”). Не би изненадило уколико би се вечерас нека од њих нашла међу фестивалским лауреатима. И било би то заслужено...

Младен Ковачевић: Превише обавеза, премало сна

Венеција, Лидо – Дугометражни, чудесни документарни филм „Могућност раја” Младена Ковачевића, иначе јединог нашег аутора присутног на Венецијанском фестивалу, имао је успешну и добро оцењену светску премијеру у оквиру 21. „Дана аутора”. На молбу да за „Политику” прокоментарише своје утиске Ковачевић је изјавио:

– Било је вруће и влажно, атмосфера јако слична оној у којој смо у тропима снимали овај филм. Увек је превише званичних обавеза, премало сна и све је збијено у два-три дана. Публика је добро реаговала, било је занимљивих разговора о филму, појавило се доста интересантних критика. Мислим да сада могу мирне савести да се вратим кући и новом филму.