Било је опасно по живот звати се Србислав

Крајем 1991. и почетком 1992, а потом и током свих ратних година, па и касније, у Сарајеву је било опасно звати се Немања, Душан, Ђорђе, Милош, Александар, Петар, или ако је у личној карти уписано неко друго несумњиво српско име. Таква имена муслимани нису давали својој деци, а махом ни Срби због познате мањинске мимикрије. Носили су и једни и други тзв. народна имена Зоран, Горан, Драган, Здравко, Слободан. Било је и трагикомичних примера да један Зоран звани Зоки, Муслиман, преведе име на арапски Сабахудин, да други, такође Муслиман, јавно приговори родитељима што су њему и сестри дали ружна имена Здравко и Здравка, Југослав, из мешаног брака, своје „унитаристичко” име скраћује на Југо, па на Уго. Била је код њих и фаза несврстаних имена Индира, Насер, Моамер, Сиримаво.

Име Немања Муслимане је негативно асоцирало на Немањиће, владаре српске БиХ, Душан – на цара Душана Силног и највећу српску државу, Ђорђе – на Карађорђа и Први српски устанак, Милош – и на бој на Косову пољу и на Други устанак, којим су и Турци и потурице протерани преко Дрине, Александар – на династију Карађорђевића, Петар – на последњег краља и ђенерала Дражу и четничку војску у отаџбини. А тек имена Србољуб, Србобран, Србислав, Српко била су буквално опасна по живот јер су прва три слова сваког директно упућивала на Србију, Српску, Србе – објекат дуго потискиване мржње на свеколико српство. А рат је био прилика да се они који то „срб” још и „љубе”, „славе” или „бране”, у поновљеном покушају истребе у граду по схеми „побити–протерати–покрстити”.

Један од сарајевских Србислава крајем августа је после 30 година ексхумиран из безимене скупне гробнице на гробљу Баре на основу ДНК ћерке, која је при идентификацији оца утврдила да му је лобања разбијена и кости поломљене. А потом је ковчег код Зворника пребачен на другу обалу Дрине, сарадњом институција за нестала лица БиХ и Србије.

Припадници „Зелених беретки”, који су се крајем 1991. неометано размилели по граду и упоредо с још једино регуларном милицијом заустављали и легитимисали пролазнике, Србима су тенденциозно подуже задржавали папире и уз свако од питања „где станујеш”, „где радиш”, „где си пошао”, злобно наглашено понављали непожељно име. Муслимани су то одобравали као појачање безбедности града, а уливало је несигурност и страх Србима староседеоцима. Пошто су били зелено униформисани, наоружани хеклерима, бахати и подржани од несрпске већине, нико се није усуђивао да их упита „ко сте”, „зашто легитимишете”, „којим правом и у чије име”.

Није их питао ни Србислав оног дана када су га одвели „зато што је тобоже скривао оружје”, или „сигналима свећом наводио српску артиљерију с околних брда”. Није био једини Србин који је под истом оптужбом нестао, породица више није била ту да га тражи, шире фамилије у Сарајеву није имао, а комшије и колеге су се ибретиле колико је било потајних „ћетника”.

Нагласили смо „староседеоци” јер су у колективном сећању сарајевских Срба оживеле сличне сцене из 1914. и 1941, кад је махалска алаша на исти начин злослутила много веће зло, па су презимена, писана ћирилицом на кућним вратима и поштанским претинцима, благовремено мењали латиничним или их напросто скидали, те слали децу код бабе и деде у етнички хомогено село или код фамилије и пријатеља преко Дрине. Срби, који су у старијем узрасту придошли у Сарајево на школовање, нису имали такво предачко искуство нити знали за оријентални кетман и босанску танку линију између љубави и мржње. Били су фасцинирани отвореношћу града и комуникативношћу грађана (мешовит састав, а иста јела, иста пића, исте песме и вицеви), па су онда у њему и остали, најпре лично, а онда и породично, уверени да су нашли своје место под сунцем.

Србислав Поповић је био идеалнотипски пример жртве „Зелених беретки”. Имао је име које се по нивоу ризика могло поредити једино са Србољуб и Србобран, које су Срби ријетко давали дјеци у Сарајеву, баш као и у Загребу, а Муслимани и Хрвати - никад. Ни презиме Поповић, изведено из ријечи поп, није му били добра препорука. То презиме је код Срба било често, али код Муслимана није постојало. Како је на Машински факултет у Сарајеву Србислав стигао из Прокупља, вјероватно је, да белај буде већи, говорио екавски и писао ћирилицом. Вратили су га у Прокупље, баш онако као што су кришом планирали: „Оставићемо само градске Србе старе Сарајлије са којима смо навикли да живимо”. Постигли су и више: отишли су и такви јер више нису могли с њима да живе.

Пошто је жену и децу испратио са аеродрома Бутмир, уз охрабрење да је „на послу са свима добар, а да се у комшилуку ником није замерио”, остао је у Сарајеву сам. За разлику од најужег центра, где су биле старије и мање стамбене зграде, људи су се бар из виђења препознавали. Србислав је, међутим, становао у Добрињи, у солитерима, где су се суседи мало познавали, и радио у „Енергоинвесту”, где се хиљаде запослених инжењера нису ни виђали. Елем, све горе од горег по Србислава, па је једног дана 1992. неповратно одведен у логор „Сунце”, који је држао за Србе злогласни Јука, коме су Муслимани певали и његове слике лепили на ауто-хаубе.

Ти „спонтано самоорганизовани бранитељи града”, интегрисани у Армију БиХ, били су предратни жестоки момци, избацивачи из кафана, утеривачи дугова, дилери дроге, шверцери, лопови, силеџије и убице, чинили су „резервни састав војне и цивилне полиције”. Оперативно их је водио Емин Швракић, овлашћени сервисер телевизора „блаупункт” с фирмом на Башчаршији, чији је син формирао и данас активне медије, најприје радио, а потом и ТВ Хајат. Хајат је запамћен по поноћној ратној контакт-емисији у којој су на питање водитељке шта би Муслимани требало да ураде са Србима у граду после, испоставиће се у Хагу, инсценираног злочина на пијаци Маркале. Највише гласова добио је предлог једног од слушалаца да „сваки Муслиман закоље Србина који му је најближе под руком”. Срби су то слушали.

Политички комесар „Зелених беретки” био је Омер Бехмен, најекстремнији Млади муслиман у „робијашкој халки”, с највише затворског стажа у више судских процеса и подношења највећих искушења за ислам, шеф за специјалне операције СДА, вакуф-ефендија (задужен за све некретнине ИЗ), директор СДА, амбасадор БиХ у Техерану. Иза свега и изнад свега био је Алија, који је главне „црне бисере” Јуку, Цацу, Ћелу и сл. пред камерама званично примао и одликовао и никад није јавно осудио њихово насиље над Србима који су остали у Сарајеву и делили ратне недаће с комшијама. Србислав је био један од њих, и веру у мит о босанском комшилуку платио животом.

На идентификацију посмртних остатака дошла је Србислављева ћерка и добила штуро објашњење да га је ухапсила АБиХ и да је после био ангажован на копању тунела испод аеродрома, где је настрадао. „Помињали су”, каже она, „и неку Санџачку групу, која је наводно одавно процесуирана, као и анонимног појединца који се суђен, али у недостатку доказа...” Могуће је да, одрасла у Србији, није дешифровала бошњачке марифетлуке: похапшене Србе, ако их нису одмах ликвидирали или насмрт пребили, слали су на копање ровова на линији фронта око Сарајева, да би тамо као живи штит погинули „од својих”. Кад спомињу и „Санџачку групу”, то је алузија да су убице дошле из Рашке у Србији и да су србијански, а не домаћи муслимански кадрови. Пропустили су највеће лицемерје да је Србислав настрадао добровољно копајући тунел и уз ковчег породици уручили признање за његов допринос ослобођењу мулти-култи Сарајева од српских окупатора.

Супруга није издржала 30 година неизвесног трагања за мужем и од туге је преминула у 50. години, те није дочекала срећу да сазна да јој је муж мртав и да може да га оплаче на гробу, запали му свећу и закаже састанак на оном бољем свету. Деца су наставила и коначно успела, ћерка је и по земним остацима покојног оца утврдила насилну смрт и заједно с братом ће покренути судски процес. Али колико ће тек бити потребно за тај следећи корак, њима или деци деце? Јер сарајевско правосуђе је према Србима још горе од хашког. У Турској „на лечењу” изгубио се траг осуђеном, па одбеглом Сакибу Махмуљану, команданту муџахедина који су српским заробљеницима у Возући фикарили главе. О Насеру Орићу тамо, ево, снимају и филм. „Пусто Турско” се враћа на крилима НАТО-а и недовршених послова САД.

Поповићи, Србислављева жена и деца узор су упорног, стрпљивог и несавладивог српског отпора, који се води и именима, не само републике, градова, улица, него и личним.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа