Чујте, Срби – охладите главе

Један наш новинар је у своје време познатом фашистичком лидеру генералисимусу Франку поставио питање које је гласило:

„Чиме објашњавате то да су гробови ваших војника и комуниста једнако уређени?”

Његов одговор је био:

„И једни и други су се борили за будућност Шпаније, али су је различито видели!”

Ми Срби смо много пута падали баш на овом испиту, па гробове многих који су гинули за будућност нисмо ни обележили. Другачије виђење заједничке будућности за нас је увек било сурова издаја. Они који су се заклели на верност краљу и отаџбини били су издајници само због тога што су поштовали своју заклетву. Они који су остали верни Стаљиновој идеји комунизма страдали су као информбировци. И они су били издајници. Они који су следили „велике” идеје привредне реформе уништени су као либерали који су маргинализовали водећу улогу Савеза комуниста. Они који су у 21. веку учествовали у транзицији третирани су као криминалци у једној власти, да би листом били ослобођени у другој и то у овом времену.

И данас се у нашим јавним расправама свако другачије мишљење и идеја квалификују на начин који не служи на част српском народу.

Велики српски родољуб Арчибалд Рајс, коме смо ових дана одали заслужено поштовање, овим поводом би нам послао поруку из наслова овог текста, која гласи:

„Чујте, Срби – охладите главе.”

Писцу ових редова недавно је предложено да на јавној сцени говори на скупу који се односи на актуелне економске пројекте. Ја у томе препознајем будућност Србије о којој би као искусан стручњак са задовољством говорио и имао шта да каже.

Право питање, међутим, гласи: Да ли нам данас у Србији узавреле страсти дозвољавају да се такве поруке чују?

У ситуацији кад се на супротним странама налазе „љубитељи” и „мрзитељи” Србије, свака идеја о њеном јединству и просперитету је сувишна. Поштовање Србије се данас не доказује идејама, па ни знањем. Због тога је разумно ћутати. Због тога су ућутали многи разумни људи и то баш они који имају шта да кажу и чију реч треба чути и поштовати. Док они мудро ћуте, незналице, старлете и полтрони нам проричу а неки чак и креирају будућност, док се боре за власт. Све се данас доказује виком и галамом. Поред таквих је наша јавна сцена затворена за све разумне људе. Право питање за нашу јавност гласи: Ко данас у Србији има шта паметно да каже, а желимо да га чујемо?

Само они који препознају праве проблеме и разумеју стварност треба да говоре о њима. То су они који немају потребу да доказују да воле Србију и да се правдају да нису издајници. Уместо њих, на јавној сцени су само они који се не баве том стварношћу, већ људима из друге странке и осудама њихових политичких идеја.

Вера се може поклонити само онима који у Србији виде своје постојање и будућност своје породице, а немају потребу да се боре за власт.

У ситуацији кад се актуелне расправе о развојним пројектима воде од оних који су недостојни за то, ову генерацију треба подсетити да је слична стручна расправа код нас некада вођена поводом изградње Хидроелектране „Ђердап”. Велике невоље су тада биле пред нама у вези са стручном дилемом која се односила на питање бонитета земљишта у Панонској низији. Главни проблем је био у подизању нивоа подземних вода које настаје као последица активирања те инвестиције. Расправе у вези с тим питањем биле су озбиљне и одговорне, али је тада коначну реч имала струка. То данас са поносом истичем у име те генерације.

Време је потврдило да се у усвајању и реализацији тог пројекта струка одговорно односила према будућности овог народа. У знак сећања на то време, за разлику од овог, никада у јавним дискусијама није изражена сумња у струку и науку. То само потврђује да је на том пројекту здрав разум био на сцени.

Ова порука се своди на закључак да сумња није грех, али морамо имати свест и о томе да се неком ипак мора веровати. На нама је да оценимо коме се поклања вера и да ли постоји неко ко се налази изнад струке и науке, односно људског ума и интелекта. С тим у вези, дужан сам да истакнем да имам велико поверење у нашу националну струку и нашу науку. Још једном понављам – „нашу струку”.

Разуме се да се највеће поверење може поклонити оним људима који својим духом истински припадају својој струци. Србија има такве људе у свим областима. Њих треба препознати и дати им веру и шансу. Одлуке које се заснивају на њиховим налазима и стручним решењима су гарант националног успеха у свим областима. Они су покриће за пуно поверење наших националних интереса. Генерацији политичара на сцени они дају гаранције за историјско место у вези с одлукама које доносе, а које по свом значају излазе из њиховог мандата.

Политичари и државни органи који се ослањају на знања врхунских стручњака свог времена и свог народа заслужују право место у његовој историји.

Из тих разлога, данас је неодговорна свака јавно изречена порука грађана ове земље као појединаца, по којој се пројекат „Рио Тинто” подржава или осуђује. Такав закључак може да изведе само тим стручњака различитих професија и то након разјашњења свих супротности које намећу садржаји таквих интердисциплинарних пројеката.

Вредно је да се овим поводом наша јавност подсети да се у савременој медицини озбиљне дијагнозе постављају након конзилијумских консултација. И такве дијагнозе нашој јавности данас саопштавају они који нису чланови никаквог конзилијума.

Из тих разлога, као грађанин, позивам нашу јавност да људима од науке пружи шансу да изађу на сцену, али само онима који умеју да говоре о стварним проблемима и да их тумаче на ваљан начин. То су они који јавно могу да кажу своје име и свој научни статус и да само стручним аргументима образложе садржину ставова које заступају. И на крају, то су они који могу да се позову на своје практично знање и животно искуство, а не на партијско опредељење.

У оном облику јавне комуникације кад говори струка, нико се не позива на политичке ауторитете и љубав према Србији. Сви јавни ставови те врсте доводе се у везу с националним и државним интересом и само на тај начин се документују и образлажу.

Као закључак овог прилога намеће се став да се као народ морамо упитати коме користе ове наше неразумне расправе.

Из тих разлога предлажем нашим медијима да се отвори јавна расправа баш у вези с тим питањем. У њој ће учествовати само грађани који јасно показују свој идентитет, који изнете ставове поткрепљују знањем и наводе аргументе на којима их заснивају. Многи од оних који нам данас држе јавне придике неће имати храброст да изађу на јавну сцену због тога што немају аргументе за оно што јавно говоре. То је прави начин да се у јавности препознају глупости.

Пред нама се тада неће појавити змије које се данас јавно хвале да имају лепе ноге. Само таква расправа ће нам помоћи да охладимо главе, пошто ћемо видети да те змије немају шта да покажу.

Као грађанин који има 10 потомака имам потребу да читаоцу пренесем само једну поруку. Наши потомци и дугови према прецима који су се борили за ову земљу нас обавезују. Они су највећа гаранција наше љубави за ову земљу. Све што данас радимо у њој је намењено потомцима у будућности и захвалности прецима. Оне који нешто чине за ову земљу, а посебно чланове парламента, треба обавезати да на столу држе карту Србије и на њој слике својих потомака и наших предака. То је доказ истинске љубави и разлог да им верујемо да воле ову земљу.

Професор универзитета у пензији