Лични пример

Штедите, не размећите се. Вратите кредит пре рока, не задужујте се, ако не морате. Дуг је, како лепо каже наш народ, зао друг.Уздржавајте се и од инвестиција, боље је сада имати готовину у банци.

Ово су само неки од савета гувернера Радована Јелашића упућених грађанима. Јер финансијска криза је закуцала и на наша врата. Али већина од нас од стезања каиша само што се не преполови. Нема више куд. Нека га стежу они који би одавно, и зарад личног здравља, морали на дијету.

Држава пре свих. Ред је да својим примером покаже како се домаћински газдује. Додуше, нашим парама.

Држава би, коначно, морала да почне да смањује гломазну администрацију, која је после сваких избора бивала све бројнија. Затим да прореди број службених аутомобила и путовања по белом свету. Ни мање ни сиромашније државе, ни многобројнијих делегација.

Народни посланици, ако су заиста народни, требало би да деле судбину народа, поготову транзиционих губитника, а директори јавних предузећа и чланови њихових управних одбора да сведу на пристојну меру дебеле плате. Али и челници НБС, који тако ревносно прозивају расипнике да ограниче трошење за репрезентацију по интерном пропису без лимита.

Градоначелник престонице је најавио свој допринос штедњи. Уосталом, кад може Ворен Бафет, најбогатији човек на свету, сам да управља својим аутомобилом могли би и наши политичари без државног шофера.

Обећања коалиционих партнера осиромашеном народу су велика, а државна каса плитка. Министарка финансија се данима буди окупана у зноју чекајући спас од ММФ-а. За повећање пензијана 70 одсто просечне плате треба „ископати” 1,7 милијарди долара. Јавни сектор „једе” око 45 одсто друштвеног производа и увећава велики дефицит текућег рачуна.

Како онда да сами себе не поједемо и дочекамо спремни ударац кризе?

Једина предност Србије у односу на земље које је окружују јесте што има високе девизне резерве. Али, НБС их већ „грицка” да би бранила курс динара који се суновраћује. Да јаке девизне резерве помажу Србији да преброди директне ефекте светске финансијске кризе, сложио се и Сајмон Греј, шеф канцеларије Светске банке. Али и њега забрињава велика зависност ове земље од директних страних инвестиција и „прекограничних” кредита. Светску кризу Србија може да преокрене у економску предностсамоуколико привредни раст буде бржи од потрошње, упозорава и он. Паре од приватизације су делом потрошене, услови задуживања погоршани, а приходи од пореза на додату вредностће бити тањи. Зато би буџет за 2009. морао да се „кроји”по мери, а влада буде штедљивија, да ограничи јавну потрошњу и усмери је на инвестиције. И, напокон, оконча реформе.

Српска влада није толико аутистична на кризу, како јој неки дадоше дијагнозу. Донела је мере за не дај боже, ако бицунами са Волстрита ударио и нас. Интервенције најбогатијих држава у свету су без преседана. Шаљу сигнале за узбуну. Зато би и владин „кризни штаб” са гувернером и заједничком стратегијом морао спремније да чека кризу.

И да се није појавила ова светска пошаст, Србија је одавно требало да се узме у памет. А сада, за почетак, бар да, коначно, престане да расипа. Штедњи, која подразумева одрицање, треба да претходи рационално трошење. Наравно, почев од државе.

Јер нема речи које могу да буду убедљивије од личног примера.