„Златни лав” Педру Алмодовару

Венеција, Лидо – Нема тренутно лепше филмске вести од ове да је легендарни шпански редитељ Педро Алмодовар коначно освојио венецијанског „Златног лава” за најбољи филм.

Ова награда, према одлуци жирија којим је председавала француска глумица Изабела Ипер, а међу члановима су били и редитељи Агњешка Холанд и Ђузепе Торнаторе, припала му је за „Суседну собу”, дирљиву, емоционално достојанствену, глумачки маестралну, редитељски готово па савршену филмску причу о еутаназији. Тачније, о праву да се од живота опростимо достојанствено када не постоје више никакве шансе да се излечимо од тешких болести. Ово је и прича о пријатељству, начину живота који често подразумева жртвовање породице и породичних односа зарад испуњења сопствене суштине. Филм са Тилдом Свинтон и Џулијан Мур, који је публика одлично разумела и испратила са, по дужини трајања, најрекорднијим овацијама.

„Сребрни лав – Велика награда жирија” отишао је у руке једној од седам лепих и паметних жена редитеља које су се такмичиле у главном програму – Италијанки Маури Делперо за чудесан филм „Вермиљо”, у којем се прошлост и садашњост преплићу, који је откупљен за приказивање у Србији (MCF-MegaCom Films), заједно са визуелно моћним и тематски (абортус) снажним филмом „Април” Грузијке Дее Кулумбегашвили, којој је заслужено припао „лав” који симболизује „Специјалну награду жирија”.

„Сребрног лава” за најбољу режију заслужио је и лично примио британски сценариста и редитељ Брејди Корбет за моћан троипочасовни филм „Бруталиста”, који говори о животној одисеји јеврејског архитекте мађарског порекла (преживео је Холокауст), који путује из Будимпеште у Америку после Другог светског рата да би уз пуно тегоба, изазова, сукобљавања и трпљења и тамо стварао своја бруталистичка архитектонска дела блиска некој врсти ретро класицизма. Корбетов „Бруталиста” освојио је и низ незваничних награда, међу којима је и награда Међународног жирија критике – Фипресци.

Мауриљо Хаусер и Еитор Лорега освојили су награду за најбољи сценарио и то за онај који су подарили филму „Још увек сам овде” бразилског редитеља Валтера Салеша, једном од најлепших и најемотивнијих такмичарских дела на овогодишњој 81. Мостри, чија је радња смештена у Рио де Жанеиро седамдесетих година прошлог века, у време диктатуре када су људи преко ноћи једноставно нестајали.

Од бомбастичних холивудских такмичара који су својим светским премијерама традиционално овде у Венецији објавили и започели трку за предстојеће оскаре најбоље је прошао „Бејбигрл” Хелине Реијн. За улогу моћне директорке једне компаније, породичне жене и мајке две девојке, евидентно у кризи средњег доба када следи и суочавање са унутрашњим демонима, а предмет њене пожуде постаје њен знатно млађи запосленик, Никол Кидман је заслужено освојила „Пехар Волпи” за најбољу женску ролу. Храбро је одиграла и сцене са пуно експлицитне еротике и страсти, телесне хемије, али и однос са младим партнером који рефлектује и конфузију око моћи полова, старости, хијерархије и првобитног инстинкта, али и радост истраживања забрањеног воћа.

За најбољу мушку ролу „Пехар Волпи” је припао ненадмашном Французу Венсану Линдону за улогу удовца, оца два сина од којих један креће (неонацистичком) странпутицом у друштвено и политички ангажованом филму „Тихи син” сестара Делфин и Муријел Колан. Број награђених филмова жена-редитеља попео се тако на пет од седам укупно, колико их се међу 23 филма такмичило на 81. Мостри.

Без награде није остао ни француски филм „Деца њихова за њима” близанаца Зорана и Лудовика Букерма, чији је интервју за „Политику” био објављен ових дана. За главну улогу у филму рађеном према истоименом роману Николе Матјеа, за лик Антонија, глумац Пол Киршер освојио је престижну награду „Марчело Мастројани” за најбољег младог глумца на 81. Венецијанском фестивалу.

И у паралелним такмичарским програмима било је бурно и узбудљиво, па је тако као победник „Хоризоната” освануо румунски филм „Нова година која никада није дошла” Богдана Муресануа, настао иначе у српској копродукцији. У програму „Дани аутора” веома добар утисак и на публику и на критику оставио је српски дугометражни документарни филм „Могућност раја” Младена Ковачевића, док се Емир Кустурица са својим аналитичким беседама о Сергеју Параџанову појавио у документарцу „Осветићу се овом свету с љубављу – С. Параџанов” Заре Јиан.

Темпо на овогодишњем Венецијанском фестивалу био је убитачан и знојав од јутра до мрака. На Лиду је свих дана владала паклена врућина и изузетно висока влажност због чега се тешко и кретало и дисало. И несносних комараца је било више него икада пре и против њих је свака борба била бесмислена. Многи су оценили ове године селектоване филмове као депресивне. Рекла бих само да нам је таква стварност, па ми то што сам свих ових дана и ноћи гледала на великом платну није толико сметало. Некако је све било реално. Остаје и запамћено да одлуком холивудских студија аутори и протагонисти њихових филмова, међу којима су биле и велике звезде, нису биле доступне медијима за интервјуе. О побуни међународних и домаћих филмских новинара, од којих огромну већину чине фриленсери чији су посао и егзистенција највише угрожени, већ је писано на страницама „Политике”, али и свих светских медија. Правила су се у Холивуду променила, можда ће то резултирати и променом става новинара према Холивуду. Да ли је бојкот њихових филмова, а и самих фестивала на којима се приказују, како је у петицији предложено, заиста решење? Можда и јесте, али само као опомена и подсећање на чињеницу да једни без других не можемо. Уметнички директор Венеције Алберто Барбера обећао је да ће поразговарати са студијима у покушају да се нађе заједничко решење, унапред се ограђујући од могућности успеха тих разговора. Јер, обрни-окрени увек је ствар у новцу. Холивудски студији више не желе да троше више него што је неопходно за наступе њихових филмова и филмских екипа на фестивалима. А и зашто би, када постоје скрининг платформе и унапред спремни компјутерски генерисани интервјуи са звездама. Па ко хоће то да објави, нека изволи...