Стогодишња утакмица у Шашинцима

Недавно сам био у Шашинцима на промоцији књиге мог другара Радована Срдића. Његова књига „Сто година спорта Шашинци 1924–2024” промовисана је у Дому културе шашиначком. Одиграна је, између осталог, и „стогодишња” утакмица, али не на зеленом фудбалском терену већ у лепо и укусно уређеној сали Дома културе. Евоциране успомене о развоју спорта у Шашинцима, посебно фудбала. Оно што ми се посебно дојмило је дух села, „сви за једног, један за све”. Није мала ствар кад мештанин Шашинаца напише књигу, па је и промовише у свом селу. Сала је била пуна. Импресиониран сам тиме што су сви скочили у помоћ, месна заједница, удружење жена, спортски руководиоци некадашњи и садашњи. Права мала светковина, и то поводом књиге. Месна заједница је све присутне на промоцији частила пићем и вечером, за гурмане прасетином, у име и за рачун писане речи. Наде има, књиге нам се враћају на велика врата. Браво, Шашинчани.

И не само то. Повод је био да из Француске дође вероватно најславније име шашиначког спорта, кошаркаш професор Недељко Недо Ашћерић. Почео је на шашиначким лединама, травњацима, потом облачио разне дресове, све до кошаркашког клуба Црвене звезде, па једног тима из Аустрије који је шест пута освајао титулу првака државе, и дреса Пари Сен Жермена. Данас живи у Француској, у Нормандији, као кошаркашки тренер. Ми из „ослободилачких ратова” питали смо га да ли се још препознају трагови искрцавања савезничких снага у Нормандији у Другом светском рату. Или се и ту бришу трагови историје.

Понављам, књига постаје оно што јесте – магија, окупља, зближава, доситејевски просветљује или, хришћански речено – просветли. Радован је осетио тај трептај и причу о спорту претворио у штиво које је тргао из чељусти заборава на част и понос његових Шашинчана. Био је фудбалер локалног клуба Слобода из Шашинаца, због своје висине играо на месту шпиц играча, центарфора. Радован Срдић некада је био директор Архива Срема, одавно је у пензији, закорачио у девету деценију живота и, како каже, са својом супругом Катицом, Секом проводи „спортске дане из младости ране”.

А на вечери – приче „ловачке и риболовачке” које иду у све врсте спортова. Преписујем једну од њих. „Жика Шивољски: Окупљали смо се пред Домом, треба да идемо у Војку с њима да одиграмо фудбалску утакмицу, скупило се само осам првотимаца, ’ј…е сунце’, шта ћемо сад? Макар да нас је деветоро. Стоји један младић на платоу Дома културе, иначе незаинтересован за фудбал, посматра окупљање фудбалера. Навалимо на њега да пође с нама. Забезекнут, пристане. Кад смо се тамо скинули и изашли на терен, младић приђе судији, ваља као најмеродавнијем на терену, и пита: ’Друже судија, где ја да станем?’ ’Стани где хоћеш, само ми се склони с очију, ко те је довео’, одбруси судија.”

Писана реч, дух заједништва, „иће и пиће” чинили су своје да једно пријатно вече остане урезано у свести и сећању посетилаца Дома културе у Шашинцима 20. јула године 2024. У томе је била велика улога Радована Срдића, који се вратио у Шашинце и данас живи у шору Вујићевом или, по новијем, у Улици Партизанској. Нормандија, партизани, фалило је још само оно „Бела, ћао, ћао, Бела, ћао, о партизано...” па да утисак буде још дубљи, већи.

Публициста, бивши члан савезне владе СФРЈ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа