Stogodišnja utakmica u Šašincima

Nedavno sam bio u Šašincima na promociji knjige mog drugara Radovana Srdića. Njegova knjiga „Sto godina sporta Šašinci 1924–2024” promovisana je u Domu kulture šašinačkom. Odigrana je, između ostalog, i „stogodišnja” utakmica, ali ne na zelenom fudbalskom terenu već u lepo i ukusno uređenoj sali Doma kulture. Evocirane uspomene o razvoju sporta u Šašincima, posebno fudbala. Ono što mi se posebno dojmilo je duh sela, „svi za jednog, jedan za sve”. Nije mala stvar kad meštanin Šašinaca napiše knjigu, pa je i promoviše u svom selu. Sala je bila puna. Impresioniran sam time što su svi skočili u pomoć, mesna zajednica, udruženje žena, sportski rukovodioci nekadašnji i sadašnji. Prava mala svetkovina, i to povodom knjige. Mesna zajednica je sve prisutne na promociji častila pićem i večerom, za gurmane prasetinom, u ime i za račun pisane reči. Nade ima, knjige nam se vraćaju na velika vrata. Bravo, Šašinčani.

I ne samo to. Povod je bio da iz Francuske dođe verovatno najslavnije ime šašinačkog sporta, košarkaš profesor Nedeljko Nedo Ašćerić. Počeo je na šašinačkim ledinama, travnjacima, potom oblačio razne dresove, sve do košarkaškog kluba Crvene zvezde, pa jednog tima iz Austrije koji je šest puta osvajao titulu prvaka države, i dresa Pari Sen Žermena. Danas živi u Francuskoj, u Normandiji, kao košarkaški trener. Mi iz „oslobodilačkih ratova” pitali smo ga da li se još prepoznaju tragovi iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji u Drugom svetskom ratu. Ili se i tu brišu tragovi istorije.

Ponavljam, knjiga postaje ono što jeste – magija, okuplja, zbližava, dositejevski prosvetljuje ili, hrišćanski rečeno – prosvetli. Radovan je osetio taj treptaj i priču o sportu pretvorio u štivo koje je trgao iz čeljusti zaborava na čast i ponos njegovih Šašinčana. Bio je fudbaler lokalnog kluba Sloboda iz Šašinaca, zbog svoje visine igrao na mestu špic igrača, centarfora. Radovan Srdić nekada je bio direktor Arhiva Srema, odavno je u penziji, zakoračio u devetu deceniju života i, kako kaže, sa svojom suprugom Katicom, Sekom provodi „sportske dane iz mladosti rane”.

A na večeri – priče „lovačke i ribolovačke” koje idu u sve vrste sportova. Prepisujem jednu od njih. „Žika Šivoljski: Okupljali smo se pred Domom, treba da idemo u Vojku s njima da odigramo fudbalsku utakmicu, skupilo se samo osam prvotimaca, ’j…e sunce’, šta ćemo sad? Makar da nas je devetoro. Stoji jedan mladić na platou Doma kulture, inače nezainteresovan za fudbal, posmatra okupljanje fudbalera. Navalimo na njega da pođe s nama. Zabezeknut, pristane. Kad smo se tamo skinuli i izašli na teren, mladić priđe sudiji, valja kao najmerodavnijem na terenu, i pita: ’Druže sudija, gde ja da stanem?’ ’Stani gde hoćeš, samo mi se skloni s očiju, ko te je doveo’, odbrusi sudija.”

Pisana reč, duh zajedništva, „iće i piće” činili su svoje da jedno prijatno veče ostane urezano u svesti i sećanju posetilaca Doma kulture u Šašincima 20. jula godine 2024. U tome je bila velika uloga Radovana Srdića, koji se vratio u Šašince i danas živi u šoru Vujićevom ili, po novijem, u Ulici Partizanskoj. Normandija, partizani, falilo je još samo ono „Bela, ćao, ćao, Bela, ćao, o partizano...” pa da utisak bude još dublji, veći.

Publicista, bivši član savezne vlade SFRJ

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista