Закорачите смелим кораком, па макар се и сломили

Ниш – Публика тражи лепоту, тражи памет, духовитост и бисернобеле зубе. Ја нисам имала ништа од тога, све сам морала да измислим.

Глумица Тања Бошковић изговарила је ове речи у два наврата тумачећи своју јунакињу Сару Бернар, француску глумицу која је доминирала светском театарском сценом готово пола века, остављајући недавно публику без даха у новоотвореној малој сали Народног позоришта у Нишу. Бројни поклоници театра са одушевљењем су пратили магију глуме, својеврсни мастер клас у којем је маестрална Тања Бошковић показала сву вештину своје сценске игре и посвећености. Дуодрама „Успомене Саре Бернар” Џона Марела, у адаптацији и режији Сташе Копривице, у којој играју Тања Бошковић и Дејан Ђоновић (секретар Питу) публику је водила кроз драматичну причу о животу контроверзне уметнице, али и оној иза сцене која разоткрива наличје свега онога што може бити и тужно и смешно. Ова својеврсна мешавина комедије и мелодраме изведена је у оквиру пратећег програма недавно завршеног фестивала драме и позоришта балканског културног простора „Театар на раскршћу”. Представа „Успомене Саре Бернар” рађена је у копродукцији Херцегновског позоришта и Херцег феста из Црне Горе.

– Имала сам посебну прилику да радим са смелом Сташом Копривицом, одважном женом која мисли и осећа позориште. Текст Џона Марела узбудљив је и божанствен, али за мој укус три сата и 20 минута за прво читање је заиста било много. Сташа Копривица свела га је на сат и 15 минута, а да ништа нисмо изгубили од те бурне, узвишене приче о великој глумици, чудесној жени, невероватне харизме која је успевала нешто што до тада никоме није пошло за руком, ни на једном поднебљу света. Освајала је Сара Бернар и што се могло, и што се није могло. Почела је из крајње сиротиње о чему се у комаду и говори, мењала је љубавнике, француске комедије, путовала у Америку, тумачила Хамлета, играла све што је хтела и није хтела. Живела је невероватним животом и пред крај се повукла са својим секретаром. Својевремено, подсетићу Ксенија Јовановић и Миша Жутић ову дуодраму играли су у Народном позоришту у Београду. Ми смо добили прилику да у Херцегновском позоришту, уз Милину Ковачевић и Витку Вујновић, одиграмо нешто што је наша радост – причала је за „Политику” непосредно после представе „Успомене Саре Бернар” расположена Тања Бошковић, коју смо затекли у једној од летњих башти у Нишу и додала:

– Да ли сте видели какав је мој партнер Дејан Ђоновић. Лако је играти када имате таквог колегу на сцени, поред којег се осећате сигурно. А Сара Бернар! То је хероина за сва времена. Она је била све контра од онога за што се тада сматрало да може да буде глумица. Значи мала уста, велике очи, дивна коса, лепота, духовитост. Она и каже: „За све сам се изборила, свима упркос”. То волим и код себе, што сам била одважна, радила нешто што нико није. И то је лепо. То је заправо нешто што остављам овој генерацији која долази. Једноставно, урадите контра, макар се сломили. То је једини начин да остварите нешто у овој уметности која је ефемерна, која не траје. Нема је, постоји сећање, евентуално неке публике и то је релативно памћење неког гледоаца који је некада гледао, рецимо „Причу о коњу” односно моју Шиндивилу коју сматрам најбољом улогом мога личног живота.

Ослобођена од сценске шминке, без „тешких” костима, насмејана, ведра Тања Бошковић делила је позитивну енергију у Нишу и показала да је и даље међу првима у своме послу. Обележила је наша саговорница увелико пола века глуме. Ипак, и даље се радо сећа како је на Богојављење, 19. јануара 1973. године заједно са колегама са класе Горицом Поповић и Бранком Јеринићем одиграла своју прву професионалну представу „Знам Дабли Фејса” према Нушићевом „Сумњивом лицу”, у режији Оливера Викторовића у Театру круг 101.

– Глумац мора да има среће, али оно што сада видим, мора и да траје. Могла сам потпуно да промашим и Грету Гарбо и Сару Бернар. То што сам била здрава, то је важно за будућег глумца. Морате бити здрави, затим имати и прилику да чак и када се не слажете са временом у којем живите, закорачите смелим кораком, макар се и сломили. И то има своју цену и вредност. Још у овим својим годинама живота које много памте могу да заиграм, запевам и како се то каже, за појас заденем. И даље уживам у истраживању, у тој бесмислици која живот значи. Више никога не интересује ни позориште, ни катарза, нити садржај. Ништа их од тога не интересује, већ забава. То диктира политика. Колико могу одупирем се том таласу, трудим се да идем право, да се не дам. Шта је важно? Важно је да будете нормални. Имам свога унука Николу и не морам ништа више. А још понешто и могу – вели Тања Бошковић.

Већ током септембра, открива, спрема се да са „Саром Бернар” гостује у Канади, земљи Џона Марела, једног од најуспешнијих и најцењенијих канадских драмских аутора. Наступиће у Торонту, Отави, Киченеру, Бернаби, Едмонту, Калгарију.

– Играћемо пред Мареловом кћерком, која је његова једина наследница. То ми је веома важно и лепо. Црногорско позориште до сада није гостовало тако далеко. Значи нам сваки аплауз, похвала, јер смо мало позориште – наглашава Тања Бошковић.