Четврт века од смрти Предрага Милојевића

Предраг Милојевић, легендарни српски новинар, писац и преводилац, овај свет напустио је пре 25 година, 12. септембра 1999. године у Београду. Журналиста који је описао двадесети век рођен је децембра 1901. у грађанској, чиновничкој породици. Стицај околности је хтео да је стасао некако паралелно са стварањем заједничке државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, прве Југославије, у временима великог националног оптимизма и полета.

По окончању гимназије студирао је, како се говорило, чисту философију, где га је запазио знаменити Брана Петронијевић. Извесно време био је његов асистент. Како је сам сведочио, забележио, у позним годинама, и поред изгледне академске каријере определио се за новинарство.

Несумњиво је ту ипак било и рационалне процене, макар краткорочне. Лист Политика чији је Милојевић био одушевљени сарадник током студија, била је у међуратном периоду стабилна кућа која је издашно плаћала своје упосленике, обезбеђујући притом низ других погодности.Био је то такође избор који је подразумевао динамичнији живот, па и могућаност да дођу до изражаја његови специфични таленти, врцав дух и добро перо.

Први његови новински текстови појавили су се 1921. Све време ће остати веран Политици, чији је стални аутор био од почетка 1923, чак и онда када је отпуштан.

Првих година углавном је писао запажања на тему унутрашњих прилика у земљи, помало пецкајући ондашње политичке прваке, духовито али добронамерно. То су притом били узгредни детаљи, у основи је било ваљано извештавање.

Упамћени су његови текстови о Јови Станисављевићу Чаруги чије је наизглед романтично разбојништво, широм Славоније, прожето представом о некакој локалној Робин Худ варијацији, силно привлачило пажњу ондашње наше јавности. Осим козерија запажен је већ двадесетих и извештавањем из иностранства, из Атине, Софије, Будимпеште, Рима.

То је извесно допринело да 1929. године буде упућен за сталног дописника Политике из Берлина. По Милојевићевом потоњем сведочењу, редакција га је у иностранство послала пошто је његова стална рубрика постала сувишна увођењем личне владе краља Александра почев од 6. јануара 1929.

Шестојануарски режим подразумевао је спутавање вечитих политичких надметања и омраза, уопште рада старих политичких партија, што је до тада била омиљена Милојевићева тема. Извештавање из Немачке на самом крају двадесетих и раних тридесетих било је идеалан простор за показивање журналистичке даровитости.

За Предрага Милојевића, испоставило се, биле су то златне године, сви његови таленти и знања дошли су до пуног изражаја. Поред извештавања његови текстови садржали су и бројне осврте, наизглед узгредна запажања несумњиве важности, разне занимљивости, козерије.

Политику, и његово извештавање, пратили су и највећи светски медији. Милојевићево новинарско перо запажено је отуда далеко ван граница ондашње Краљевине Југославије. Тих година интервјуисао је и Адолфа Хитлера, Бенита Мусолинијиа. У Немачкој се и оженио. Супруга, Ирмгард Кразуе, била је из добростојеће породице што му је донело додатну сигурност, независност. Доцније је наглашавно да је из Берлина повучен због извесних примедби тамошњих власти на његов рад.

Упућен је потом за дописника из Лондона. У Британији ће посматрати прве дане Другог светског рата, када га тамошње власти протерују. Понашање Британаца деловало му је тада необично лежерно. Забележио је да приликом преласка Ламанша на пловилу којим је одлазио за њега није био предвиђен појас за спасавање, који су иначе сви Британци уредно добили. Иако је то био сам почетак рата, постојала је бојазан од потапања.

Ондашња Краљевина Југославија успешно се, у тој фази, држала неутралности. На самом почетку 1940. именован је за руководиоца Централног пресбироа Савета министара, односно владе Краљевине. Била је то истакнута државна функција.  Прилике су се промениле пошто се догодио државни удар 27. марта 1941. Уследио је немачки напад на Југославију, априла, и окупација.

Од маја 1941. уређивао је, под окупацијом, дневни лист Ново време. Претходно су већ угашени предратни централни листови Политика, Време, Правда. Последњи број Новог времена који је уредио Предраг Милојевић био је 78. Од октобра те 1941. надаље држао се сасвим повучено. Доцније је тумачено да се повукао, или је смењен, пошто је ухапшен, уосталом на кратко, први директор листа Владислав Рибникар, претходно директор и сувласник Политике.

Зна се међутим да је доживео личну трагедију, пошто је његов син погинуо. Дете се верало по грађевини куће коју је Милојевић управо градио када је страдало несрећним случајем. Током окупације, 1943. године, објављен је његов превод Кнута Хамсуна "Робови љубави".   

По ослобођењу Београда нашао се међу упосленицима предратне Политике који су позвани на сарадању. Није оспорено ни његово чланство у Удружењу новинара, тада неопходан предуслов за рад у струци. Као и током окупације уосталом.

Првих поратних година, до 1950. остаће ипак ван журналистике.Године 1952. Политика поново прекида сарадњу са њим, када су по захтеву Милована Ђиласа одстрањени и поједини други новинари из међуратног периода.

Марта 1957. доведен је на позицију уредника вести у спољнополитичкој рубрици Политике. Наредне године члан је такође прве редакције Илустроване Политике. Пензионисан је 1961. Потоњих деценија, практично до краја живота, оглашавао се мање више редовно, како виђењима и коментарима, увек запаженим, тако и сећањима односно изводима из оног што је својевремено радио.

У годинама невољне изпоштености из света новинарства, он је то називао "препонама", бавио се превођењем. Осим Хамсуна, преводио је Селму Лагерлеф "Геста Берлинг",  Франца Кафку "Замак", Хемингвеја "Преко реке па у шуму", и друге. Између осталог и Лудвига Фојербаха "Суштина религије".

Аутор је више књига, сећања или сабраних односно прилагођених претходно публикованих текстова "Кажем ја себи, антимемоари", "Све године овог века", "Био сам присутан", "Из прошлих дана", "О људима и ћудима".  

Последњих година доживљаван је, имајући у виду његов животни и радни пут, као својеврсна институција српског новинарства, неприкосновени ауторитет. Добитник је највиших признања како Краљевине Југославије, Ордена Југословенске круне и Светог Саве, тако позних деценија и поратне Југославије, Октобарске награде града Београда, награде Политике, или признања за животно дело Удружења новинара, преноси Танјуг.

Завештао је велика средства, тестаментом, за образовање младих новинара.  Сведок двадесетог века Предраг Милојевић овај свет напустио је, у дубокој старости, пре четврт века, 12. септембра 1999. Имао је несрећу да доживи и агресију НАТО на Србију те године.