Бора Чорба помирио Србију

Постоје личности које су, ма шта зли језици о њима сматрали, дугорочно значајне за једну културу и једно друштво, као и оне које су, ма шта сами о себи мислили и колико год да су тренутне моћи и синекура накупили, за своје окружење дугорочно безначајни, а можда и штетни.

Живимо у времену кад су политика и политичари прецењени, јер се читава планета тумба и људи се у том тумбању боре за егзистенцију па често падају ничице пред огољеном моћи. Но, колико год актуелни моћници хтели да буду вечни, просто искуство говори да су свака моћ и власт пролазни, док оно што остаје да траје јесу неке друге форме живота – идеје и записи. Стари Латини су нам оставили изреку – арс лонга, вита бревис – коју на свакодневни језик можемо превести сентенцом – људи пролазе, дела остају. Коначно, последњи судија над свима и свачијим делом јесте време, које једнима даје за право, а друге, ма колико тренутно били моћни, коначно баца на своје маргине.

Велики песници и мислиоци су управо оне зимзелене биљке у сваком друштву чија дела по правилу надживљују сваку листопадну власт, управо зато што власт често лаже и маже, а песници и мислиоци, макар ако су од формата, говоре неке универзалне истине, служећи као путоказ.

Један од таквих песника и „људи истине” био је Бора Ђорђевић, фронтмен „Рибље чорбе”, чији један албум чак и носи једноставан назив – истина – указујући опет веома једноставно о чему је ту реч. Није било код њега и његове музичке екипе много лагања и мазања, превара и лажи, већ све нека недестилована истина до истине, додуше запаковане у лепе музичке форме да их је лакше прогутати. Бора Ђорђевић је био више песник него музичар и привлачиле су га „тешке теме”, као што лептира привлачи улична светиљка која ће му коначно спржити крила.

Нема о чему он није певао, стално се играјући ватром. Снимити песму „Члан мафије” и преко ње зезати партију у време кад је она још била јака могао је само неко ко у себи има довољно лудила и спрдње да може да поднесе последице. А оне су за Бору често биле лоше, али никада драстичне, јер га је чувао ореол народног миљеника који је поштено стекао говорећи оно што је народ мислио, а није смео да каже. Чак и кад је од себе самог направио карикатуру и постао вашарски стихоклепац, било је у њему довољно смелости да ствари назове правим именом, иако су га тада, уместо некадашњег круга двојке, у небеса узносили маргиналци из пасивних крајева.

Довољно је погледати ко је све био на његовој сахрани – од опозиционих урбаних старорокера попут Пеце Поповића, преко „хероја” ратова деведесетих попут Веселина Шљиванчанина и капетана Драгана, све до емисара актуелних власти – да се закључи да је он остварио национални консензус који у данашњој Србији можда може да оствари још само Новак Ђоковић. У данашњој раздробљеној и по свим линијама подељеној Србији посве су ретке личности којима попут Бори аферим дају и слева и здесна, и конзервативци и фенсери, и круг двојке и пасивна брда и долине. Није ни чудо што је пријатељевао с Војиславом Коштуницом, чија му је власт од свих власти једина била прирасла срцу, јер је и Коштуница био редак тип који је у поваздан подељеној Србији својевремено постигао национални консензус. Управо однос између њега и Коштунице, који је био и на његовој сахрани као још живућа спона националног консензуса између свих тамо присутних наших струја, које се иначе тренутно не подносе, знаковит је као однос између песника и мислиоца, јер Коштуница никад није био класичан политичар, већ више мислилац, захваљујући чему је један од малобројних бивших лидера Србије који данас своје пензионерске дане живе у миру и здрављу. Прича о њему и Бори је заправо прича о оне две касте – песницима и мислиоцима – које држе свако друштво на окупу јер му дају значења и вредности, дефиниције и црвене линије. На крају крајева, још живимо Коштуничин устав из 2006. године јер ниједна приземнија власт након његове, заплетена у лукративније послове, није радила на доношењу неког новог устава, па чик нека неко сада проба да избаци Косово и Метохију из устава па да видимо шта ће да му се деси. Јер је дефиниција коју су ту оставили Воја, Бора и та њихова екипа још довољно јака, не само на папиру, већ пре свега у срцима људи.

Песници певају како осећају, а мислиоци мисле своје идеје на систематичнији начин, услед чега су они први трагичније фигуре од других, баш као што је то на крају постао Бора, болестан и исцрпљен у добровољном изгнанству у Словенији, док се Воја Коштуница и више него добро и даље држи, поготово што је реч о човеку који је неко време носио тежак терет власти, што човека трује и уништава, како је то лепо рекао амерички филозоф Ралф Валдо Емерсон. Луцидни Пикасо је, с друге стране, рекао да је свет комедија за онога који мисли, а трагедија за онога који осећа, па се и под те категорије могу подвести Коштуница и Бора Ђорђевић, један који се насмејао у брк и самој власти остављајући је без жаљења, и други који је плакао због свих људских несавршености и грехова које је описивао у својим песмама.

Коначно, и један и други, и њихове касте песника и мислилаца, могле би се показати као значајније и трајније него што им данашње сурово време даје за право уздижући углавном носиоце огољене моћи, без обзира на то да ли је финансијска или политичка. Међутим, чисто историјско искуство показује да су све то куле у песку јер је она права моћ била и остала освојити срца људи, а то се баш дугорочно не може шареним пи-аром, који је као мехур од сапунице.

Истина је да живимо у време кад се читаве војне офанзиве покрећу из маркетиншких разлога, попут нпр. оне украјинске код Курска, али коначан резултат и у рату и у политици и у економији и у песништву и у мислилаштву зависи од тога шта је дугорочно одрживо.

Иако крхко здравље одавно начетог Боре Ђорђевића није било дугорочно одрживо, његова поезија ће бити жилавија, јер није више само његова, већ се налази у срцу сваког човека који је одслушао пар песама „Рибље чорбе”, Борине групе чије је постојање коинцидирало с пропадањем најпре Југославије, па потом и Србије, које се могућно још није завршило. Стога он остаје горки пророк пропадања који није, поштено је то рећи, оставио путоказе за будућност, али је био довољно поштен и храбар да у садашњости сваку ствар назове правим именом.

Јер будућност ипак не граде песници, већ мислиоци, па чекамо заправо неког новог Коштуницу да, с оне стране све приземније дневне политике, поново успостави консензус између различитих делова тренутно раздробљене Србије.

Научни саветник на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа