Знаменитости старог Елемира

Елемир је удаљен од Зрењанина седам километара, а од Тисе четири. Колонизацијом 1945. године досељено је 140 породица из околине Босанског Петровца. Добродошлица мештана (око 1.050 домаћинстава) за децу с Грмеча организована је у порти православне цркве. Мени је девет година. До тада, само сам у четвртој години добио кифлу, зато се ово памти. Овде, у центру села, нема шта нема: торте, штрудле, салењаци, колачи од обланди кифлице с џемом... Да није метафорично, стварно би нам испале очи од гледања. Лалинка, девојачког изгледа, подучавала ме је како да уживам са њеним ванилицама „Топећи их у устима”. Много година касније читао сам о томе, понекад и слушао Мому Капора.

Следећих дана откривали смо знаменитости Елемира. Парк је зналачки обликован. Дрво тису први пут сам ту видео, као и шимшир. У делу села где су сада Босанци на средини простора величине десет фудбалских игралишта, налазе се зидине, биће, троспратнице. Виде се и остаци бетонских степеница. Тај простор, с том зградом зове се каштел. Друго име је замак, треће дворац. Причало се да је парк око каштела једини у Европи био ограђен стакленом оградом. То је изгледа тачно, проналазили смо остатке стакла на ободу некадашњег парка. У близини је и католичка црква.

У дворцу у Елемиру одржавани су незаборавни балови. Зато се и сад, почетком 21. века, расписују литерарни конкурси на тему „Балови у Елемиру”. Као кад је некад Стеван Сремац писао „Бал у Елемиру”. Дворац је осмислио пројектант велелепне градске куће која и сада краси центар Зрењанина. Истраживач Борис Павлов написао је да је дворац у Елемиру припадао изузетно богатој породици Киш, досељеној из Јерменије 1781. године. Исак Киш и ортак из Ечке Лазар Лукач снабдевали су аустријску војску месом. Питали их у Бечу колико имају стоке. „То не знамо, али знамо да нам стоку чува 11.000 паса.”

Син Исака Киша Агоштон још више је прославио Елемир. Тако је изнад Елемира 1792. године полетео први балон с удувавањем топлог ваздуха. Уз помоћ холандских стручњака, октобра 1794. у Елемиру је прорадила прва ветрењача-млин. А 1789. године Агоштон на залеђену бару Окањ у Елемиру уочи Божића доводи тридесет најпознатијих мајстора клизања на леду, из Беча, Пеште, Сегедина, Темишвара... Бајковито осветљење правиле су запаљене камаре осушених стабљика кукуруза. О овоме се дуго причало у Европи међу љубитељима клизања. Остало је записано и да је у Елемиру за дочек 1794. године приређен бал на којем су учествовале уважене личности из Бечкерека и Баната. Све су то организовале у елемирском дворцу, очито, привлачно лепе жене. У то време у Елемиру се играо (претежно) женски тенис.

Агоштон је волео да путује и доноси новотарије у Елемир. Кочије, главно прeвозно средство, правили су најбољи мајстори. Отишао је и у Париз да се прикључи француским ревoлуционарима у прослави прве годишњице пада Бастиље. Писао је из Париза да је добио и добре батине.

Сада је уместо дворца и парка зелена површина и десетак новоизграђених породичних кућа.

Улица се зове Улица Савице Соломуна, по мом брату погинулом у Дрвару 25. маја 1944. године, за време десанта на Дрвар, када су нацисти намеравали да ухвате Тита. Дан раније, у деветнаестој години, изабран је за секретара Окружног комитета СКОЈ-а. Цео комитет одликован је Орденом народног хероја Југославије.

Каштел у Ечки и парк око њега видео сам 1949. године. Ишао сам с оцем, колима с коњском вучом, у млин (око 20 километара). Три сата сам брижљиво разгледао сачувани дворац у Ечки и зажалио што елемирски каштел није сачуван. Разлог рушења никад нисам сазнао.

Шпиро Соломун,
политиколог