Фудбал

Са становишта нежење, жене и фудбал су две најважније споредне ствари на свету. Може да се живи без њих, али је такав живот бесмислен.

Некада сам ишао на све Звездине утакмице. Имам чак и бусен траве са Маракане после легендарне утакмице полуфинала против Бајерна пред Бари. Пречка је отишла у Книн, делегатска столица код Реј Луке у подрум, а бусен из шеснаестерца испод северне трибине у мој кућни фудбалски музеј од једног експоната.

У последње време фудбал гледам само на телевизији. И жене, на жалост.

Те недеље ритам је био жесток: у уторак и среду сам гледао Лигу шампиона, у четвртак Лигу УЕФА, у петак увече немачку Цвајту, па Бундеслигу. Субота ми је почела са Русима, наставила са Енглезима и Холанђанима, па Реал и Барса. У недељу сам мазохистички уживао у утакмици дунстера из наше лиге, па онда комбинован пренос Италијана и Енглеза, док сам из француске лиге пратио само резултате.

Када је схватила да ћемо остати без провијаната, моја тадашња вереница је викнула:

- Мурињо, трк на пијацу!

То умало није окончало њену светлу будућност са мном, али сам гунђајући што пропуштам читаво полувреме ипак узео цегере и винуо се пут видиковачке пијаце.

Тамо нисам срео никог од својих другара, јер сви који су држали до себе у то време гледали су макар један од седам дербија који су се у том тренутку преносили на неком од ТВ канала.

Када сам се вратио, моја тадашња вереница ми је рекла:

- Имам неке карте за позориште. Могли би сутра да одемо!

- Немој, молим те. Сутра се игра Карлинг куп, а знаш да ја то не пропуштам. Извини, али то су Свонси и Гримзби...

- Ја идем, а ти како хоћеш!

- С ким ћеш? -упитах.

- Наћи ћу неког фудбалера!

- Хе, хе! – насмејао сам се рачунајући на њену духовитост.

У понедељак је била одлична утакмица, а затим у уторак и среду Лига шампиона, па Лига УЕФА...

Да ми се не би десио пех од прошлог викенда, за недељу сам се договорио са мојим другом Нешом званим Сестрић да код њега гледамо фудбалски маратон. У неко доба мени је ипак прорадила савест. Извинио сам се Сестрићу и преко пијаце се упутио у свој дом. А тамо ме је чекало изненађење. У мом кревету поред моје тадашње веренице лежало је нешто длакаво што је личило на човека. Уместо што су ишли у Панаму, продуценти «Сурвајвора» могли су комотно свој риалити шоу да сниме на њему.

- Ко ти је овај Јети? – упитах бесно.

- Пази како се изражаваш! Ово је леви бек и капитен ФК Жарково.

Умало да ми се фудбал огади због фудбалера. И због длака.

Он је отишао одмах, а она тек у уторак. На време, пред Лигу шампиона.