У Штимљу не говоре истину

Бор – У Бору су јуче са чуђењем и неверицом примили напис у „Политици”, којим је пренета изјава надлежних Специјалног института за хендикепиране особе у Штимљу, који тврде како Мирјана Пауновић, из околине Књажевца, штићеница Центра за социјални рад у Бору, никада није допремљена у штимљанску установу, нити да је „штићеница са тим презименом... боравила и у једном дому за ментално хендикепиране на Косову”. То би, истовремено, требало да значи да Емилија Стојановић, социјална радница из Бора, није 12. јануара 1996. године истовремено из Бора у Штимље допратила и Мирјану Пауновић и Љиљану Салим-Јовановић, обе штићенице борског Центра, за које је касније јављено да су (загонетно) умрле у Штимљу у току 2003. године, без икаквих доказа о узроцима смрти и месту где су сахрањене.

Емилија Стојановић каже да су изјаве надлежних у Штимљу невероватне и да су у потпуној супротности са многим неспорним доказима. Најпре ту је, каже, листинг о уплатама установи у Штимљу на име штићеница Љиљане Салим-Јовановић и Мирјане Пауновић, затим ту је и сведочење Емилије Стојановић да је лично штићенице допратила до Штимља, као и сведочење бившег директора борског Центра Милана Миловановића који је у време бомбардовања Косова, 1999. године, од људи из Штимља добијао уверавања (у телефонском разговору) да су обе штићенице на сигурном и у добром стању.

У Бору кажу да директор Института у Штимљу Берат Жинипотоку и тамошња социјална радница Хабибе Купина не говоре истину и да су прекјуче обманули и репортера „Политике”. Како је могуће да се Мирјана Пауновић, и поред свих ранијих доказа да је тамо смештена и да је тамо боравила, изненада изгубила без трага и гласа. Или је неко негде „затурио” документацију, случајно или намерно? И то баш сада када су на Косову притешњени доказима да су Срби загонетно нестајали зато што су убијани да би се трговало њиховим органима.

Бивши директор борског Центра за социјални рад упућује на чињенице и околности. Откуда да у Бор стигне информација да је Љиљана Салим-Јовановић умрла само десет дана пошто је и званично затражен њен премештај из Штимља у неку другу установу у Србији. Или, зашто о раније јављеној наводној смрти Мирјане Пауновић нема никаквих трагова: ни када је умрла, ни где је сахрањена, нити шта је са њеном умрлицом (каква је у Бор стигла, на албанском језику, после наводне смрти Љиљане Јовановић). Никада у Бор из Штимља није стигао тражени одговор о околностима наводне смрти Мирјане Пауновић.

Отуда, кажу у Бору, произвољно звучи и изјава Хабибе Купине о томе како је у штимљански Институт долазила комисија из Унмика „и из српских државних институција” и како та комисија наводно „никакав списак није тражила, нити је имала икакав приговор”. Убедљивије из ове перспективе звучи алармантна изјава Марка Јакшића, директора болничког Центра у Косовској Митровици, из 2002. године, који је још тада тврдио како је 150 болесника неалбанске националности у Штимљу „изложено свакодневном малтретирању и понижавању од стране неалбанских лекара и осталог медицинског особља” и да их тамо нико не штити (па ни Унмик).

Поводом тврдњи и сумњи да у Штимљу има нечовечног поступања према оболелима, огласила се тада и портпарол Унмика Сузан Мануел. Али, била је категорична да малтретирања болесника „није било на националној основи иако је особље албанске националности, а болесници неалбанске”. Невоља је, наводно, била у томе што је штимљански Институт био „пребукиран” и што „нема донатора који хоће да уложе у изградњу нових установа за ментално здравље...”

Чини се, ипак, да околности које наводе у Бору демантују и Сузан Мануел и надлежне у Штимљу. Превише је чињеница које упућују да поменуте изјаве нису тачне.