U Štimlju ne govore istinu

Bor – U Boru su juče sa čuđenjem i nevericom primili napis u „Politici”, kojim je preneta izjava nadležnih Specijalnog instituta za hendikepirane osobe u Štimlju, koji tvrde kako Mirjana Paunović, iz okoline Knjaževca, štićenica Centra za socijalni rad u Boru, nikada nije dopremljena u štimljansku ustanovu, niti da je „štićenica sa tim prezimenom... boravila i u jednom domu za mentalno hendikepirane na Kosovu”. To bi, istovremeno, trebalo da znači da Emilija Stojanović, socijalna radnica iz Bora, nije 12. januara 1996. godine istovremeno iz Bora u Štimlje dopratila i Mirjanu Paunović i Ljiljanu Salim-Jovanović, obe štićenice borskog Centra, za koje je kasnije javljeno da su (zagonetno) umrle u Štimlju u toku 2003. godine, bez ikakvih dokaza o uzrocima smrti i mestu gde su sahranjene.

Emilija Stojanović kaže da su izjave nadležnih u Štimlju neverovatne i da su u potpunoj suprotnosti sa mnogim nespornim dokazima. Najpre tu je, kaže, listing o uplatama ustanovi u Štimlju na ime štićenica Ljiljane Salim-Jovanović i Mirjane Paunović, zatim tu je i svedočenje Emilije Stojanović da je lično štićenice dopratila do Štimlja, kao i svedočenje bivšeg direktora borskog Centra Milana Milovanovića koji je u vreme bombardovanja Kosova, 1999. godine, od ljudi iz Štimlja dobijao uveravanja (u telefonskom razgovoru) da su obe štićenice na sigurnom i u dobrom stanju.

U Boru kažu da direktor Instituta u Štimlju Berat Žinipotoku i tamošnja socijalna radnica Habibe Kupina ne govore istinu i da su prekjuče obmanuli i reportera „Politike”. Kako je moguće da se Mirjana Paunović, i pored svih ranijih dokaza da je tamo smeštena i da je tamo boravila, iznenada izgubila bez traga i glasa. Ili je neko negde „zaturio” dokumentaciju, slučajno ili namerno? I to baš sada kada su na Kosovu pritešnjeni dokazima da su Srbi zagonetno nestajali zato što su ubijani da bi se trgovalo njihovim organima.

Bivši direktor borskog Centra za socijalni rad upućuje na činjenice i okolnosti. Otkuda da u Bor stigne informacija da je Ljiljana Salim-Jovanović umrla samo deset dana pošto je i zvanično zatražen njen premeštaj iz Štimlja u neku drugu ustanovu u Srbiji. Ili, zašto o ranije javljenoj navodnoj smrti Mirjane Paunović nema nikakvih tragova: ni kada je umrla, ni gde je sahranjena, niti šta je sa njenom umrlicom (kakva je u Bor stigla, na albanskom jeziku, posle navodne smrti Ljiljane Jovanović). Nikada u Bor iz Štimlja nije stigao traženi odgovor o okolnostima navodne smrti Mirjane Paunović.

Otuda, kažu u Boru, proizvoljno zvuči i izjava Habibe Kupine o tome kako je u štimljanski Institut dolazila komisija iz Unmika „i iz srpskih državnih institucija” i kako ta komisija navodno „nikakav spisak nije tražila, niti je imala ikakav prigovor”. Ubedljivije iz ove perspektive zvuči alarmantna izjava Marka Jakšića, direktora bolničkog Centra u Kosovskoj Mitrovici, iz 2002. godine, koji je još tada tvrdio kako je 150 bolesnika nealbanske nacionalnosti u Štimlju „izloženo svakodnevnom maltretiranju i ponižavanju od strane nealbanskih lekara i ostalog medicinskog osoblja” i da ih tamo niko ne štiti (pa ni Unmik).

Povodom tvrdnji i sumnji da u Štimlju ima nečovečnog postupanja prema obolelima, oglasila se tada i portparol Unmika Suzan Manuel. Ali, bila je kategorična da maltretiranja bolesnika „nije bilo na nacionalnoj osnovi iako je osoblje albanske nacionalnosti, a bolesnici nealbanske”. Nevolja je, navodno, bila u tome što je štimljanski Institut bio „prebukiran” i što „nema donatora koji hoće da ulože u izgradnju novih ustanova za mentalno zdravlje...”

Čini se, ipak, da okolnosti koje navode u Boru demantuju i Suzan Manuel i nadležne u Štimlju. Previše je činjenica koje upućuju da pomenute izjave nisu tačne.