Кад афера промаши циљ

Таман када су се зелени киловати као неопходна замена за угаљ и термоелектране „примили” код народа у Србији, јер је већина схватила да чиста енергија не мора да буде само уносан посао за стране и добростојеће домаће инвеститоре већ да грађани могу и сами да постану произвођачи и продавци струје уколико поставе соларне панеле на кровове својих кућа, неко се досетио да врати причу на зачетке зелене транзиције. И да у њу укључи Марка Крендала, власника компаније „ЦВП – Контитентал Винд Партнерс” којa се бави обновљивим изворима енергије, а која се нашла у центру пажње давне 2015. године. Све то у намери да подсети јавност на догађај чији је епилог била једна конференција за новинаре у Влади Србије на којој су говорници редом демантовали да је Никола Петровић, тадашњи генерални директор Електромреже Србије (ЕМС) и кум тадашњег премијера и данашњег председника Србије Александра Вучића уцењивао Крендалову фирму, тражећи му мито како би их прикључи на мрежу ЕМС-а. Крендал тада није био присутан да и он демантује те наводе, али је то учинио недавно готово деценију касније.

На конференцији су тада говорили и Ана Брнабић, директор у овој компанији, касније министарка, премијерка и сада председница Скупштине Србије, која је јавно потврдила да никаквог уцењивања није било, а и касније је у више наврата говорила како је проблем решен у експресном року и на најпрофесионалнији начин.

Мало ко може данас да се сети како је све почело. Те 2015. године, подсетимо, на порталу „Телепромтера” објављен је документ за који је речено да представља транскрипт разговора између Бојана Пајтића, тадашњег лидера ДС-а и Лидије Удовички (супруге Марка Крендала и некадашње кантри менаџерке компаније ЦВП, иначе сестре тадашње министaрке енергетике Кори Удовички). У њему се наводило да је директор ЕМС-а Никола Петровић у то време уцењивао не само фирму ЦВП него и тадашњег амбасадора САД Мајкла Кирбија.

Све је личило на покушај да се направи још једна афера у време када се идеја увођења зелене енергије у српску енергетику тек помаљала. Све да је нечега и било, мало кога би данас ова прича могла и да занима, па се гласно човек пита коме то недостаје актуелних тема па мора да копа по прошлости и да се враћа деценију уназад? Утолико пре што се у међувремену толико тога дешавало да је просечном конзументу медија у Србији постало прилично напорно да „одржи корак” и одвоји битно од небитног, да направи разлику између заиста проблематичних појава у друштву (реалних афера) и оних које су фабриковане и креиране за постизање политичких циљева.

Фокус јавности треба да буде усмерен на то да је Србија себи поставила план да до 2030. године производи до 45 одсто зелене електричне енергије. Истовремено је светски циљ да на глобалном нивоу из обновљивих извора енергије до 2028. буде произведено 42 одсто струје, те је наша земља изгледа и мало амбициознија, иако јој је почетна позиција пре 10 година била незавидна јер је највећи део струје производила из угља.

Подгревање старих приче треба ваљда да подсети јавност у каквој „буразерској” и „криминалној” држави живимо. Могло би се рећи – савршена афера. Има заиста све – међународне бизнисмене, политичке „играче” на највишем нивоу, породичне и кумовске везе, милионе, мито, амбасадоре... Уследили су деманти, тужбе, конференције за штампу... Амбасадор Кирби одмах је демантовао да је изговорио речи наведене у транскрипту.

Никола Петровић је отишао на полиграф, који је прошао, и позвао и Лидију Удовички и Бојана Пајтића да ураде исто, на шта они нису пристали.

Лидија Удовички је само изјавила да никада у животу није видела Николу Петровића и након тога се више овим поводом није оглашавала. На конференцији за штампу јавности су се обратили представници ЕМС-а, који су презентовали све доказе, документацију и кореспонденцију у вези са овим случајем, као и тадашњи министар енергетике Александар Антић.

Чак ако се и докаже да нечија кривица не постоји, име је окаљано, а судски процеси за нарушавање угледа дуго трају, оптужени избегавају рочишта и тако се представљају као „борци за слободу”, а и епилог тих процеса свакако нема одјек као иницијална оптужба.

Иако Крендал у интервјуу који се последње две недеље може слободно читати на друштвеним мрежама није потврдио било какве криминалне радње, у деловима текста дотакао се неких негативних стереотипа о пословању у Србији. Мада је на истом месту изнео и сасвим супротне оцене и генерално позитивну слику о пословном окружењу и напретку који је постигнут, извучене су само негативне стране, онолико колико су могли, вероватно и сами разочарани недостатком материјала.

И сам Крендал није могао да препозна свој рукопис па га је демантовао, што је такође јавно доступно. У реакцији Крендал наводи: „Из оног што се чита може се закључити да сам рекао да је Србија неповољно место за пословање. То је далеко од истине. Данас запошљавамо више од 50 људи у Београду, активно улажемо у ову земљу и имамо више него позитивна искуства. Пре 10 година, индустрија обновљивих извора енергије није била развијена, и сви ми – укључујући инвеститоре, ЕМС и владу – трудили смо се да пронађемо најбољи начин да је створимо и унапредимо. Наравно, било је изазова и тежих разговора између представника индустрије и владе, што је потпуно нормално и очекивано, као и на сваком другом тржишту у развоју на којем сам до сада радио.”

Говорећи о решењу проблема који је постојао између његове компаније и ЕМС-а, Крендал још каже :„Решење је било слично пракси која је заступљена свуда у Европи – трошкове инфраструктуре за прикључење на мрежу сносе инвеститори, што је стандардно решење у свакој земљи у којој послујемо. Пре тог састанка, лично сам се залагао за другачији приступ, али коначни договор је био праведан за све и опстао је већ 10 година. Био је то добар компромис и желим да похвалим компанију ЕМС и њеног тадашњег директора Николу Петровића за креативност и сналажљивост у проналажењу решења. Чланак је сугерисао да су се десиле непријатне ствари, што нисам рекао – истакао сам да нисам присуствовао састанку. Жао ми је што сам пропустио прилику да будем део решења, јер би то било нешто на шта бих био поносан. Да закључим, захваљујући отворености и спремности Министарства рударства и енергетике, као и других државних институција, Србија је успоставила један од најбољих регулаторних оквира у региону и поносни смо што смо део њеног успеха.”

Овиме би, чини се, требало да буде стављена тачка барем на ову, иницијалну аферу. Једно је сигурно – многи ће рећи да се и Крендал „продао”. Ко зна, можда је управо он будући министар у Вучевићевој влади за коју се говори да ће бити реконструисана. Ето нове приче.