Ракетирање Калињинграда

Живот је тренутак између две узбуне.

Балтички Калињинград, некадашњи Кенигзберг (родно место Имануела Канта), одузет 1945. Пруској и припојен Совјетском Савезу, био је доскоро на путу да буде делић Русије „прикопчан” уз ЕУ. Таква је бар била Путинова државничка идеја (на почетку председничког мандата 2001), када је шеф Кремља потписао „Стратегију међусобних односа Руске Федерације и Европске уније”, са одредбом која каже:„Чувајући независност руског законодавства на територији Калињинградске области, прилагодити га важећој европској стварности!”

Шта је све подразумевало прилагођавање руског закона „европској стварности”? Прилично, с обзиром на то да је образована радна група са експертским саветом, да је Путин за целу ствар задужио свог специјалног изасланика (Иљу Хлебанова) и да је задатак, током Путиновог другог мандата (према ондашњим „Извјестијама”) сведен на три тачке: а.„прилагођавање руског регионалног законодавства законима ЕУ”, б. „право неометаних посета житеља (Калињинградске области) земљама западне Европе”, и ц. „ступање области у зону евра”.

Дакле, сажето – нешто врло блиско придруживању овог изолованог дела Русије Унији, макар и без формалног учлањивања. Застало се било код форме која би омогућила захтевани садржај, те се посегло за статусом (руске) „иностране територије”. Пронађена су нека већ постојећа идејна решења, на пример за Мартиник, Гваделупу, Француску Гијану – некадашње француске колоније са статусом француских „прекоморских департмана”. А има такође и француских „прекоморских територија” (Француска Полинезија, Нова Каледонија, Острва Мејот...). Све је то француско, али и још нешто више, па је то „више”, могло на овај начин постати доступно и Калињиграду – да би становништво енклаве опасане Европом живело у складу с ритмом окружења. Значи, с много дневних олакшица за грађанство, у саобраћају, у запошљавању, „европском” награђивању итд.

Активирање железничке везе кроз Калињинград, из Немачке до Русије (Санкт Петербург), изразило је својом симболиком шта би калињинградско решење значило политички, с обзиром на пацифистичку идеју зближавања на континенту. Међутим, помисао на паневропско срастање доведена је у питање „ракетирањем Калињинграда”, после одлуке администрације председника Буша да се на тлу Пољске и Чешке инсталирају амерички антиракетни пројектили и радари.

Због Ирана, објаснио је Вашингтон – за случај да Техеран буде у стању да Европу угрози својим евентуално прибављеним нуклеарним оружјем.

Због Русије, одговорила је Москва – за случај да САД на њу у неком тренутку предузму напад, па би је требало онемогућити да нуклеарно одговори.

Потражити некакву логику у бесмислу претњи атомским уништењем исто је што и, у математици, множити плус и минус. Нема позитивног исхода. Разорни ефекат Бушовог оружја је према томе у зони политике, и то на страни „сопствених трупа” – има ли се на уму да су „ракете против Ирана” процепиле солидарност Европљана и НАТО савезника с врха до дна. Указала се пукотина између источног и западног крила ЕУ, присталица и противника наоружавања америчком антиракетном одбраном.

Уместо бесмисла расправе о моћи ракета, логичније је према томе упитати се о правим мотивима Американаца. Да ли су можда желели да овим дезорганизују свог евросавезника? У сваком случају, игра се изгледа допала Русима. Прошле недеље председник Медведев је обећао могућност да се у Калињинград допреме и руске ракете („искандер”). Њима би се „узели на мушицу” Пољска и Балтик.

Било каква војна анализа овог руског потеза није од велике помоћи. Реч је о подозрењу Москве да би будући председник САД, тек изабрани Барак Обама, могао одустати од слања пројектила у Пољску, док се, како је говорио током изборне кампање – боље не провери ефикасност новоуведених система. А зашто би се ЕУ хомогенизовала, ако је већ Русији много лакше да се нагоди с унутаревропским клубовима!? Мисија „искандера” је, чини се, да помогне да Обама евентуално „одустане од одустајања”, подвргнут критици да се, рецимо, уплашио „руског одговора”.

Игра ће можда потрајати. За то време, краћи крај је у оном описаном салду Калињинграда. Његово спокојство, планови и могућности трајали су колико и време између два кризна тренутка, у иначе седмовековној хроници древног Кенигзберга.