Етничко чишћење и бошњачка мржња

Бошњачка мржња такође се показала као функционална. Да због ратног пораза нема осветничке мржње у „добрих Бошњана”, Срби би им опет све опростили и заборавили. Као што су им халали верску конверзију и колаборацију с Османлијама током четири столећа. Као што су и 1918. часнике непријатељске аустроугарске војске преводили у исте чинове Војске Краљевине СХС. Као што су им и 1945. правили нацију и републику. И сада би их опет и једне и друге превели с поражене стране глобалног Запада на победничку страну вишеполарног света. Нема им ни у ЕУ, сем удробљеним међу хришћане. Брисел неће Турке, па неће ни потурице. Срећа па због србомрства неће, иначе би српски ослободиоци опет доживели незахвалност, разочарање и огорчење. Зато је отворена мржња, без кетмана, благотворно отрежњујућа. Поруке „лош народ”, „геноцидаши”, „све зло Босни је увек долазило из Београда”, „Босна ће бити мирна кад Србија буде довољно слаба”, „Српска је привремено окупирана територија”, „12 геноцида”, већ саме по себи сигурно не значе пружање комшијске руке за јединствену БиХ, него, напротив, позив на разлаз, више него све што говори Додик и што их толико љути.

 Уместо да следе највеће међу собом – Кусту, Мешу, Скендера и фрабега Иву – који су у Србима видели претке и пријатеље, а у Србији и Српској налазили топло уточиште од бошњачког пасјалука и босанског кијамета. Осећали се Србима, неки и православцима, говорили екавски, писали ћирилицом, а прославили БиХ у свету више него Алија, робијашка халка, Млади муслимани, сви заједно. Уместо да чувају и бране највредније што имају, они их мрзе и псују. Један је издајник, други „фратарско копиле”, трећег је у српство отела вољена кћи „четничког генерала”. 

Мржња им не да да интегришу ни пола БиХ, односно Федерацију, јер Хрвати, „шака јада”, хоће, срам их било, да буду равноправни. Неће, какав безобразлук, да им Бошњаци бирају националног представника у Председништву БиХ. И већ зинули да прогутају и два пута већу Српску, а Додик им се заглавио у грлу па их гуши, као што је 1990. тамјан гушио Нијаза Дураковића, последњег председника ЦК СКБиХ. Херцег-Босном одјекује: „Никад више с Муслиманима, никад више против Срба”, „дајте нам Додика на лизинг”. Чак траже привремени излаз у формалној федерацији са Српском да би се ослободили Федерације с бошњачким кантонима, а онда кренули својим путем. А Бошњаци би уза све то мржњом хтели да реинтегришу и РС и бројчаном већином доминирају целом БиХ. 

Ево како је Алија формулисао ту стратегију у „Љиљану” 1993:

„На овој слободној територији по контролом босанске власти и Армије треба створити један простор на којем владају закони на којима је спасена цивилизација, на којем ће владати демократија и на којем ће владати онај основни закон који каже да нико на тој територији не може бити прогоњен због вере, нације или неког политичког уверења. Онда бисмо снагом тог модела постепено победили овај мрак на једној и на другој страни у којем живи и у којем ће још дуго живети делови БиХ и тек ће тада бити отворен пут да се БиХ поново интегрише.” 

Дакле, „у Републици Српској и Херцег-Босни влада мрак”, а његова „босанска власт и Армија” простиру се на 10 одсто „слободне територије” БиХ, где сија светлост. Али, и на том простору „владавину закона, демократију и цивилизацију тек треба створити”, што значи да је још нема. Најзад, тога чега, биће његовом заслугом, нема ни на „слободној територији” требало би да „снагом примера” обасја мрак у којем живе Срби и Хрвати, односно Хрвати. Иако то не каже, узмимо да Алија овај свој циљ није могао да оствари током рата, али шта би после рата? У изворној верзији Дејтона било је предвиђено да Сарајево буде мулти-култи дистрикт под ино-надзором. У престоницу би се вратио велики број српских и хрватских избеглица и снагом примера модел би се ширио. Муслимани би се вратили у Бањалуку, али и Срби у Сарајево, што се Алији већ није допадало. Хтео је изнад свега чисто муслиманско Сарајево с Башчаршијом, Беговом џамијом, Сахат-кулом, Газихусреф-беговом библиотеком, Исламским факултетом, медресом, с шетњама до Себиља и натраг, успутним егленима на пола уста, и сусретима са ахбабима – пензионисаним имамима, бившим шеријатским судијама, хоџама, хаџијама и хафизима, који су се препознавали по французицама набијеним до ушију. 

Треба прочитати Латићеве поетске записе о првом доласку у Шехер да би се схватило колико им значи Сарајево као регионална исламска метропола, чији амбијент је попут позоришне кулисе дочаравао генерацијама преношене сентименталне успомене на „пусто Турско”. У својој вери на својој земљи, а каури који су остали или се појединачно вратили, били су изложени „ситном терору” (псовке комшија у пролазу, претеће поруке на кућним вратима и поштанским претинцима, медијска сатанизација сународника), а ни полиција ни ОХР не могу то да спрече. Био је то мирнодопски алат етничког чишћења, па је из Сарајева отишло више Срба после рата него уочи и током рата, а да мржња не би јењала ни седам година након рата, појавио се „геноцид” у Сребреници. Хашке пресуде су само долиле уље на ватру бошњачке мржње, јер ни за „геноцид” није било предвиђено јавно набијање на колац на Башчаршији. Једина Алијина реална процена гласи да ће „мрак још дуго трајати и у Српској и Херцег-Босни”, па су и „претпоставке за реинтеграцију БиХ” на дугом штапу. Сликовито: кад Миљацка постане пловна од Бембаше до луке у Неуму. 

Али, упркос свему, Запад хоће реинтеграцију? Како то да „међународној заједници” не паде на памет да реинтегрише Југославију, а толико је запела за реинтеграцију БиХ? Југославија је као суверена држава постојала 20 плус 45 година, а БиХ нити један дан. Југоносталгија има неког основа, јер велика џава је неоспорно имала извесне предности, економске, спољнополитичке, културне. Анкете годину уочи рата показивале су да је већина народа у свим републикама била за њено очување. Њена агонија је трајала годинама. Словенци и Хрвати су, наводно, хтели лабаву конфедерацију. Бошњачка босноносталгија је, пак, апсурдна, јер је осећају само муслимани у БиХ који се позивају на континуитет са средњовековном хришћанском Босном, у којој нису ни постојали. Да не беше чишћења и поделе, и сад би била у грађанском рату.

*Професор емеритус