Топљење радикала

Први тест за Српску радикалну странку и Српску напредну странку били су поновљени избори у четири општине у којима власт није формирана у законском року. Српска радикална странка и СНС су добили две трећине одборничких места у односу на изборе у мају, с тим што су напредњаци прошли добро, а радикали лоше. Томислав Николић изјавио је да је СНС остварио „скоро па одличан успех”. Драган Тодоровић рекао је да радикали нису задовољни резултатима, али да за неуспех постоје објективни разлози, од којих је најважнији да се на биралишта изашло брзо након изласка Николића из странке, због чега су бирачи отишли у апстиненцију јер су били „збуњени, љути и изненађени“.

Да ли су ови избори знак да радикално национална идеја губи у Србији и да ће се екстремна десница свести на проценат развијенијих земаља. Тај тренд су 2004. најавили Томислав Николић великим бројем гласова на председничким изборима и Маја Гојковић избором за градоначелника Новог Сада када је одступила од радикалске реторике. Николић је касније на изборима у одсуству Војислава Шешеља добијао више гласова од „војводе“.

Владимир Вулетић, социолог, каже да се радикалска идеја неће знатно губити, али да ће се осипати. „На локалним изборима било је више апстинената, што је последица цепања радикала, али и због тога што се ова владајућа коалиција показала као чврста и сложна и око националних питања какво је, на пример, Косово. У претходној влади је стално било трвења између ДС-а и ДСС-а.“

Бранко Радун, политички аналитичар, каже да су Николић и Вучић у предности јер су имали вишемесечну кампању у медијима који су били благонаклони према њима, док СРС није била у медијима. „Обе странке су у превирању, с тим што напредњаци имају Николића и Вучића, а радикали само Шешеља који је у Хагу. Али, ипак су у губитку и једни и други.“

Миодраг Радојевић, истраживач сарадник Института за политичке студије, каже да локални избори не могу бити прави показатељ снаге ове две странке јер људи који су гласали на њима не представљају статистички узорак Србије. „Не знамо шта би било на републичким изборима. Јасно је да је један део бирача био дезоријентисан и збуњен и није гласао и да су напредњаци добили више гласова, али како ће даље бити за сада је незахвално давати чврсте прогнозе. Може се очекивати да ће више бирача ићи ка напредњаци јер добро користе рекламно време, софистициранији су и профилисанији. На неки начин су се одрекли велике Србије. Више су окренути ка Европи, гађају десни политички центар и бирачи ДСС-а и НС-а би могли да се окрену њима. Радикали ништа ново нису понудили.“

Радун каже да ако буде кризе у земљи јачаће радикали, а ако је не буде јачаће напредњаци. Он каже и да ако би у перспективи Николић направио корак ка демократама и ако би био виђен и у влади, да је питање како би његови бирачи реаговали. „Што се радикала тиче њихова позиција ће зависити од тога када ће се Шешељ вратити из Хага. Гласачи радикала добијали су гласове и од транзиционих губитника, а не само од оних који су веровали у њихов програм и идеологију. Видеће се ко ће сада добити социјално незадовољне. Николић ће имати лагодну позицију ако остане у опозицији. Сада је постао прихватљив док су се раније људи плашили његовим избором.“

И Радојевић каже да „Николић, Вучић и Маја Гојковић имају мање негативних поена. Српска радикална странка нема харизматских личности и има мању способност добре комуникације са бирачким телом.“

Вулетић каже да после поделе СРС-а остаје база бирача радикала која подржава екстремно десне странке. „Вучић се одрекао наслеђа странке и они су умереније крило. Ови избори су показали да екстремна десница у Србији није изузетно јака, већ да је на нивоу земаља у окружењу. Али, ово није коначна слика расцепа. Реторика ће свакако утицати и на следеће изборе. Николић је блажом реториком скупљао гласове. И онима који су најнационалније оријентисани смета реторика који су радикали имали у последње време. На крају, странке се представљају бирачима кроз реторику.“

Радун каже да је сада веома тешко разлучити како ће ко проћи на неким наредним изборима. „Николића и Вучића је створила СРС. Али, Николићеви маневри ка центру су доносили гласове и то је очито од 2004. године. С друге стране, ако би имао сличну реторику као демократе ко би онда били његови гласачи. Прича Бориса Тадића је умеренија од ЛДП-а и он је успео да скупи шаролико гласачко тело. За њега су гласале и присталице ЛДП-а које нису веровале да ће та странка добити довољно гласова. Николић је ишао од Шешеља ка центру, а Тадић од ЛДП-а ка центру. Питање је докле се тако може ићи.“