Врелина, жеђ...

 Вишемесечна суша учинила је да крошње дрвећа већ од августа постану прошаране рђавожутом бојом. На стотине дехидрираних иглица нечујно су спадало са големих четинара. Раселине на земљи шириле су се и продубљивале малтене из часа у час вапећи разјапљеним пукотинама за водом. Оронули срцолики листови каталпи у дворишту његове куће све више су подсећали на Далијеве сатове који се топе а све мање на симбол живота и љубави. Жега, жеђ, врелина… Интензивна топлота и високе температуре достизале су свој врхунац и престизале се из дана у дан. Овако екстремне топлотне прилике угрожавале су опстанак не само флоре и фауне, већ и људских организама изазивајући топлотне ударе, сунчанице, дехидратацију…. па чак и фаталне исходе.

Сав црвен у лицу, попут боје цистерне за пијаћу воду из које је точио балоне, презнојавао се и псовао. Водна задруга преко које се снабдевао водом казнила га је привременим искључењем са мреже због превелике ненаменске потрошње у ванредним околностима суше. Управни одбор задруге донео је одлуку да је по члану домаћинства дозвољена потрошња шест кубика. Њих је било троје, што ће рећи 18 кубика месечно, а рачун због кога је санкционисан показивао је 150 кубика.

Бунар у дворишту пресушио му је још у јуну те је тако остао и без пијаће и без техничке воде како за кућу тако и за воћњак.

Прсти на шакама су му подрхтавали, јабучица на грлу увлачила се и извлачила док је покушавао да прогута пљувачку која га је притискала. Био је очајан. Род јабуке подбацио му је за најмање 50 одсто, а у најави је била и индиректна штета која ће се показати наредне године јер је сада време за формирање пупољака за будући род, међутим, ако нема воде није могуће да се они образују.

Не само да га је погађао финансијски губитак који му је реметио егзистенцију целе породице, школовање сина и планове улагања за копање артеског бунара којим би обезбедио себи независно заливање воћњака, осигурање против непогода… страховито га је болела пре свега – душа.

Још као дечарац засадио је своју прву јабуку на омаленом домаћинству својих родитеља. Недуго потом они су несрећно страдали и остао је сам. Јабука је почела да рађа, а он да ради као сезонски радник. Није се либио послова, те је поред брања воћа радио и као физикалац. Нажалост, оно што је морао да прекине било је школовање. Мало-помало штедећи засадио је тридесетак стабала јабуке. Имао је среће са тим засадом и вредним надничарењем, па је невероватно повољно докупио још десет ари плаца и сасвим задовољавајући број садница јабуке. Обрадива земља у то време није била на великој цени, тако је то лакше могао себи да приушти.

Крајем осамдесетих прошлог века овај самостални стамени момчић био је драг већини сељана, те му је један од њих услишио молбу и повео га са собом у суседну област која је потраживала воће из његовог краја. Цело вече, до пред полазак у рану зору на „освајање тржишта”, гланцао је брижљиво кору јабука тако да су се сијале засењујућим сјајем. Спаковао се у могући слободан простор комбија, закрченог пуним гајбама, са својих шест у којима су били поређани најлепши одабрани примерци. Сећао се живо како их је тада брижљиво обгрлио рукама држећи их чврсто. Мирисале су на свежину и здравље. Својим једрим образом налик тим истим руменим јабукама додиривао би њихову глатку површину када год би га сан обузео током ноћног пута. Сваку појединачно третирао је као своје лично, родитељско дело.

И тако, након две године оженио се једном од девојака берачица и добио сина. Млада је као мираз у брак донела половног „трабанта 60”1 који им је потом одрађивао посао. Њиме је прелазио приличну километражу превозећи воће за продају. У маленом аутомобилу, осим на месту за возача, свуда около биле би јабуке.

Жељу да постане озбиљан воћар остваривао је мукотрпним радом, уз безброј непроспаваних ноћи током градоносних олуја, пролећних мразева, сушних сезона… Било је ту и пожара, и поплава и клизишта… Колико је само пута током бербе дежурао у воћњацима штитећи род од крадљиваца. Неретко се могло чути одјекивање испаљених метака из његове али и осталих двоцевки власника околних винограда.

Исто толико често задимљавао је воћњак током мразева, од поноћи па све до изласка сунца, палећи ватре од старих аутомобилских гума, пиљевине, влажне сламе помешане са лишћем уз додатак катрана… како би димном завесом заштитио тек процвале цветове или тек напупеле лоптице плодова.

Време је пролазило. Кожа на лицу и врату све мање је подсећала на ону налик јабуци а све више на наборану земљу из ове 2024. године – најтоплије забележенe године!

Болела га је ова жеђ толико да су плућна крила из груди хтела да му излете. Цео његов живот био је у те воћке уткан. Све што је било његово били су: супруга, син и знојем стечених шест хектара под воћем. Свако стабло лично је засадио и познавао му врлине и мане. Сваки суви и скврчени лист сузама је испратио. Тридесет одсто овогодишњег рода јабуке били су одбачени плодови услед недостатка воде.

Улазак у септембар и даље није доносио влагу. Флора је била видно исцрпљена, чинило се као да је утихнула и у тој тишини трпела одбројавајући преостале дане.

Таман када су сви, и људи, а чинило се и биљке и животиње, одустали од пристизања капи воде са неба – то се догодило! Без велике звучне најаве, без громогласних тонова, ковитлаца ветра и застрашујућих суперћелијских олуја, кишоносни облаци као да су славину подесили на средњу јачину и по принципу спорог ослобађања испуштали драгоцену текућину изнад његовог села чак цела два дана.

Обукао је кабаницу, навукао каљаче и са супругом и сином кренуо у обилазак његових изабраница из фамилије Rosacea илити породице ружа. Испод сваког дрвета јабуке било је одбачених плодова, али се у целости осећало да се ово библијско воће, често помињано и у народним предањима, изборило за сопствени опстанак. Да ли ће тако бити и са будућим родом остало је да се види наредне године. Договорили су се породично да аплицирају за субвенцију државе.

Када су након неколико дана завршили скупљање одбачених неоштећених плодова, прање, млевење и смештање у бурад за ракију, исплатили су ангажоване раднике, уморни ушли у кућу и сели за сто. Ћутали су. Са телевизора се чуло: „Пустиња Атакама, најсушнија пустиња на планети неочекивано је осванула обучена у одело љубичастог и белог цвећа које је дугачко неколико километара. Разлог овој појави су необичне кише које су забележене у области северног Чилеа.”