Vrelina, žeđ...

 Višemesečna suša učinila je da krošnje drveća već od avgusta postanu prošarane rđavožutom bojom. Na stotine dehidriranih iglica nečujno su spadalo sa golemih četinara. Raseline na zemlji širile su se i produbljivale maltene iz časa u čas vapeći razjapljenim pukotinama za vodom. Oronuli srcoliki listovi katalpi u dvorištu njegove kuće sve više su podsećali na Dalijeve satove koji se tope a sve manje na simbol života i ljubavi. Žega, žeđ, vrelina… Intenzivna toplota i visoke temperature dostizale su svoj vrhunac i prestizale se iz dana u dan. Ovako ekstremne toplotne prilike ugrožavale su opstanak ne samo flore i faune, već i ljudskih organizama izazivajući toplotne udare, sunčanice, dehidrataciju…. pa čak i fatalne ishode.

Sav crven u licu, poput boje cisterne za pijaću vodu iz koje je točio balone, preznojavao se i psovao. Vodna zadruga preko koje se snabdevao vodom kaznila ga je privremenim isključenjem sa mreže zbog prevelike nenamenske potrošnje u vanrednim okolnostima suše. Upravni odbor zadruge doneo je odluku da je po članu domaćinstva dozvoljena potrošnja šest kubika. Njih je bilo troje, što će reći 18 kubika mesečno, a račun zbog koga je sankcionisan pokazivao je 150 kubika.

Bunar u dvorištu presušio mu je još u junu te je tako ostao i bez pijaće i bez tehničke vode kako za kuću tako i za voćnjak.

Prsti na šakama su mu podrhtavali, jabučica na grlu uvlačila se i izvlačila dok je pokušavao da proguta pljuvačku koja ga je pritiskala. Bio je očajan. Rod jabuke podbacio mu je za najmanje 50 odsto, a u najavi je bila i indirektna šteta koja će se pokazati naredne godine jer je sada vreme za formiranje pupoljaka za budući rod, međutim, ako nema vode nije moguće da se oni obrazuju.

Ne samo da ga je pogađao finansijski gubitak koji mu je remetio egzistenciju cele porodice, školovanje sina i planove ulaganja za kopanje arteskog bunara kojim bi obezbedio sebi nezavisno zalivanje voćnjaka, osiguranje protiv nepogoda… strahovito ga je bolela pre svega – duša.

Još kao dečarac zasadio je svoju prvu jabuku na omalenom domaćinstvu svojih roditelja. Nedugo potom oni su nesrećno stradali i ostao je sam. Jabuka je počela da rađa, a on da radi kao sezonski radnik. Nije se libio poslova, te je pored branja voća radio i kao fizikalac. Nažalost, ono što je morao da prekine bilo je školovanje. Malo-pomalo štedeći zasadio je tridesetak stabala jabuke. Imao je sreće sa tim zasadom i vrednim nadničarenjem, pa je neverovatno povoljno dokupio još deset ari placa i sasvim zadovoljavajući broj sadnica jabuke. Obradiva zemlja u to vreme nije bila na velikoj ceni, tako je to lakše mogao sebi da priušti.

Krajem osamdesetih prošlog veka ovaj samostalni stameni momčić bio je drag većini seljana, te mu je jedan od njih uslišio molbu i poveo ga sa sobom u susednu oblast koja je potraživala voće iz njegovog kraja. Celo veče, do pred polazak u ranu zoru na „osvajanje tržišta”, glancao je brižljivo koru jabuka tako da su se sijale zasenjujućim sjajem. Spakovao se u mogući slobodan prostor kombija, zakrčenog punim gajbama, sa svojih šest u kojima su bili poređani najlepši odabrani primerci. Sećao se živo kako ih je tada brižljivo obgrlio rukama držeći ih čvrsto. Mirisale su na svežinu i zdravlje. Svojim jedrim obrazom nalik tim istim rumenim jabukama dodirivao bi njihovu glatku površinu kada god bi ga san obuzeo tokom noćnog puta. Svaku pojedinačno tretirao je kao svoje lično, roditeljsko delo.

I tako, nakon dve godine oženio se jednom od devojaka beračica i dobio sina. Mlada je kao miraz u brak donela polovnog „trabanta 60”1 koji im je potom odrađivao posao. Njime je prelazio priličnu kilometražu prevozeći voće za prodaju. U malenom automobilu, osim na mestu za vozača, svuda okolo bile bi jabuke.

Želju da postane ozbiljan voćar ostvarivao je mukotrpnim radom, uz bezbroj neprospavanih noći tokom gradonosnih oluja, prolećnih mrazeva, sušnih sezona… Bilo je tu i požara, i poplava i klizišta… Koliko je samo puta tokom berbe dežurao u voćnjacima štiteći rod od kradljivaca. Neretko se moglo čuti odjekivanje ispaljenih metaka iz njegove ali i ostalih dvocevki vlasnika okolnih vinograda.

Isto toliko često zadimljavao je voćnjak tokom mrazeva, od ponoći pa sve do izlaska sunca, paleći vatre od starih automobilskih guma, piljevine, vlažne slame pomešane sa lišćem uz dodatak katrana… kako bi dimnom zavesom zaštitio tek procvale cvetove ili tek napupele loptice plodova.

Vreme je prolazilo. Koža na licu i vratu sve manje je podsećala na onu nalik jabuci a sve više na naboranu zemlju iz ove 2024. godine – najtoplije zabeležene godine!

Bolela ga je ova žeđ toliko da su plućna krila iz grudi htela da mu izlete. Ceo njegov život bio je u te voćke utkan. Sve što je bilo njegovo bili su: supruga, sin i znojem stečenih šest hektara pod voćem. Svako stablo lično je zasadio i poznavao mu vrline i mane. Svaki suvi i skvrčeni list suzama je ispratio. Trideset odsto ovogodišnjeg roda jabuke bili su odbačeni plodovi usled nedostatka vode.

Ulazak u septembar i dalje nije donosio vlagu. Flora je bila vidno iscrpljena, činilo se kao da je utihnula i u toj tišini trpela odbrojavajući preostale dane.

Taman kada su svi, i ljudi, a činilo se i biljke i životinje, odustali od pristizanja kapi vode sa neba – to se dogodilo! Bez velike zvučne najave, bez gromoglasnih tonova, kovitlaca vetra i zastrašujućih superćelijskih oluja, kišonosni oblaci kao da su slavinu podesili na srednju jačinu i po principu sporog oslobađanja ispuštali dragocenu tekućinu iznad njegovog sela čak cela dva dana.

Obukao je kabanicu, navukao kaljače i sa suprugom i sinom krenuo u obilazak njegovih izabranica iz familije Rosacea iliti porodice ruža. Ispod svakog drveta jabuke bilo je odbačenih plodova, ali se u celosti osećalo da se ovo biblijsko voće, često pominjano i u narodnim predanjima, izborilo za sopstveni opstanak. Da li će tako biti i sa budućim rodom ostalo je da se vidi naredne godine. Dogovorili su se porodično da apliciraju za subvenciju države.

Kada su nakon nekoliko dana završili skupljanje odbačenih neoštećenih plodova, pranje, mlevenje i smeštanje u burad za rakiju, isplatili su angažovane radnike, umorni ušli u kuću i seli za sto. Ćutali su. Sa televizora se čulo: „Pustinja Atakama, najsušnija pustinja na planeti neočekivano je osvanula obučena u odelo ljubičastog i belog cveća koje je dugačko nekoliko kilometara. Razlog ovoj pojavi su neobične kiše koje su zabeležene u oblasti severnog Čilea.”