Tеразијски Црногорaц

Већ неко време муку мучим с дијагнозом „теразијски Црногорац”, право да вам кажем. То је, како да опишем, нешто као кашаљ, рецимо – живи се с тим, али је непријатно када се људи загледају у вас док се борите да се не зацените у крцатом аутобусу ГСП-а...

Био сам убеђен да сам Београђанин, упркос пореклу, безусловно волећи овај град, али... Убеди ме комшија (а и неки поштовани читаоци спочитавајући ми недостатак „ић” у презимену, и село у Шумадији) у три речи да и нисам баш, нити ћу заиста бити, без разлике што ми је, ево, двадесет и кусур година једина „чука” вољени новобеоградски солитер и што сам после морачке воде жедан савске, као да питкије нема...

Навро „теразијски” па „теразијски”, мада слабо и пролазим туда, но, не мари... Ишчлани ме човек ко да код њега стоје приступнице за пуноправно „београђанство”?!

Елем, потанко је он мени објаснио како и после свих година заправо гостујем у свом граду, у којем опет, столује он, иако још прескаче трамвајске шине бојећи се струје... Вели да због нас вишедеценијских „дошљака”, он, трогодишњи „староседелац” више није свој на своме у Београду...

Хммм, замислих се, признајем. Шта ћу, одем на чвориште дилеме, Теразије, дабоме, све мислим нешто ће ми се касти?

Стојим, раширио руке, затворио очи – ништа! Добро, приђем још корак, два ближе чесми, рекох можда нисам довољно „теразијски”, опет затворим очи, рашчеречим руке, мумлам „Мојковачку битку”, али опет, ништа!

Мајку му, ’ајде то што изгледа нисам достојан Београђанин, него биће да нисам ни нарочити „теразијски Црногорац”. Опсујем, колк’о да чујем чиним ли то на ијекавици, јок, чиста екавица. Скочим пред бабу у пролазу и викнем: „Буууу, баба, ја сам теразијски Црногооораааааац”...

– Ти си будала! Иди до ђавола, пијандуро... – скамени се, очигледно не препознајући у мени специфичну подврсту, изузетно опасну по интегритет Београда.

Нема друге, идем до оца, можда ће он знати да ми објасни у чему је тачно фалинка нас „Беогораца”?

– Тата, јеси ли знао да смо ми у ствари „теразијски” Црногорци – питам, верујући да ћу га затећи у незнању.

– Јесам, сине, али сам ћутао верујући да си сувише млад за такву истину, али изгледа да је дошло време да ти је откријем... – процеди поносни потомак славних ратника из подбрђа и прекобрђа.

– У ноћима пуног месеца ми обрастемо у густу длаку, нарасту нам очњаци, закрваве очи, издуже се уши... па у „Москви” испијамо лозу и читамо „Побједу”! Има нас на директорским функцијама, а ни политика нам није страна... – набраја, ко да краја нема.

– А, јесмо ли ми, тајо, икако Београђани, барем трунку?! Барем привид?!

– Не, ми смо Марсовци, дете, а Теразије су у ствари портал кроз који се насељавамо у овај град, зато нас и зову тако...

Шалу на страну, поносам сам на порекло, једнако као и на највеличанственији могући епитет: Београђанин.

Текст јесте личан, али говори о умногоме искривљеној свести свију нас и најбесмисленијој подели проистеклој из ње, оној на староседеоце и дошљаке...

Куд несташе Јакшићеве строфе: „Он руку свакоме да и врата отвара сва, ко стари вољени друг увек је он”...

Величина нашег предивног града јесте у његовој епској разнородности!

Ако ћемо право и Сена у Париз долази из провинције, али јој нико због тога не замера. Нису ни Сави и Дунаву врела у нашим чесмама...

Можда и јесам један од оних који су, што виц каже, одмах по рођењу упитали: „А, ђе је тај Београд”?!

Али су родитељи углас одговорили: „У срцу сине, у срцу”!

А где је вама, комшија?