Нови друм до опустелог Грахова

Грахово – Код Мориња, на самој обали Бококоторског залива, крајем наредне седмице, највероватније за Аранђеловдан, биће пуштена у саобраћај деоница магистралног пута Кнеж Лаз–Липци. Она је дуга око десет километара, има четири тунела и мост који је подигло предузеће „Путеви” из Ужица.

Ова траса је део будућег магистралног пута од Рисна до Жабљака чија је градња почела пре 14 година. Пре две године пуштен је у саобраћај део пута од Драгаља до Кнеж Лаза, а у току су радови на изградњи саобраћајнице од Драгаљ поља до Граховског поља у дужини од седам километара. Очекује се да ће до краја 2010, бити завршен магистрални пут до Вилуса који ће црногорско приморје повезати са Херцеговином, Републиком Српском и северним делом Црне Горе. Инвеститори овог великог пројекта су Влада Црне Горе, републичка Дирекција за саобраћај. Посао је поверен никшићком предузећу АД Механизација и програмат, а најтежу деоницу од Кнеж Лаза до Липаца пробила је и изградила никшићка фирма „Тани”.

Да ли ће новом саобраћајницом стићи и бољи живот у опустело Грахово, некадашњу општину познату по историјским догађајима и личностима? Ако је судити по тренутном стању, проћи ће много времена док се народ, који се одселио, врати на огњишта.

(/slika2)Данас Грахово подсећа на опустели град. Зграде у самом центру су рушевне. Ту је пре пола века била развијена трговина, услужне делатности и угоститељство. Грахово је пре многих градова у Црној Гори, након Цетиња добило болницу. Још у време ратова са Турцима. Ни Аустроугарска, а касније Немци и Италијани нису мимоишли ово место. Палили су и убијали недужно становништво.

На урушеној згради у самом центру спомен-плоча посвећена борцима славних партизанских јединица, Десете и Шесте црногорске бригаде, које су 21.октобра 1944. у херојском јуришу уништиле немачко-четнички гарнизон и ослободиле Грахово. Нажалост, пропада и комплекс на брду Увац где је споменик Сави Ковачевићу, а у подножју спомен-бисте Николи Ковачевићу и другим херојима из овог краја.

– Некад се овде добро живело, каже Веселин Бошковић. – Занатство, привреда и земљорадња, фабрика за производњу сокова, малина, редовни аутобуски саобраћај. Међутим, лоше саобраћајнице, затварање занатских и услужних радњи и развој индустрије у околним градовима учинили су да се многи становници из Грахова одселеу Никшић, Подгорицу, Врбас, црногорско приморје…Само једна дневна новина долази у Грахово и то два-три примерка „Побједе”. Друге штампе нема, једини вид информисања је телевизија, углавном сателитска, наводи Бошковић.

Погон за производњубургија фабрике „Металац” из Требиња, који је био отворен у Грахову и успешно пословао неколико година уочи последњег рата затворен је. У Грахову раде три кафане и две продавнице.

– Место где сада седимо некада је било хотел који је имао све могуће садржаје, наставља причу Бошковић. – Међутим, пропаде и он као и граховска привреда. Пре више од годину дана дођоше бизнисмени из Русије, купише објекте Земљорадничке задруге у Вилусима и овде у Грахову хотел, исплатише запослене и одоше. Нема их, кафана ради, али је гостију све мање. Чак ни ниске цене не привлаче оне који пролазе кроз место. То што се у хотелу „Грахово” може попити кафа за само 30 центи није довољан разлог да путници сврате у руинирани објекат кроз чије прозоре су запослени извели димњак из пећи из времена Аустроугарске.

(/slika3)– Ова ливена пећ део је историје овог краја. Она се 1917. нашла у Вилусима, да би се крајем тридесетих година обрела на железничкој станици у том месту. Све до 1975. грејала је на хиљаде путника који су чекали возове. Након затварања пруге уског колосека Никшић – Билећа пећ је додељена Земљорадничкој задрузи у Грахову и ево, неко време добро служи за загревање кафане у хотелу.

Мештани причају да су очекивали много више од предузећа „Александрија” које је закупило земљиште у Граховоском пољу. Надали су се већим зарадама али и помоћи државе од које очекују да им врати земљиште национализовано пре више од пола века. Можда би неки Граховљани и дочекали бољи живот ако би им држава вратила огромне парцеле, а они их продали, јер је цена квадратног метра од5 до 25 евра, зависно од локације. Што је ближе будућем магистралном путу – земља је скупља.

Двадесетак километара удаљености од мора и надморска висина од око 800 метара представљају идеалне услове за живот у крају у коме је пре више од пола века било много живота и радости. Данас је овде само једна школа, једна амбуланта у коју лекар долази једном недељно, опустеле улице и на десетине срушених зграда.