Републику Српску родила је рода

Ево, опет ономад из Федерације, прецизније из муслиманског Сарајева, оптужбе на рачун Српске. Овог пута зато што се у школском програму о историји Републике спомињу пресуђени ратни злочинци Радован Караџић и Ратко Младић.

А шта ли је требало да напишу? Српску је родила рода? Или, пала је с неба? Настала је безгрешним зачећем? Или, можда, још боље, „окупацијом” половине БиХ, и то „привременом”, која траје већ три деценије? Или спонтаним самоорганизовањем „злочиначког народа” коме ни цивилно ни војно вођство није било потребно да би убијао, силовао, палио?

Да ли бар Милошевић, који је умро у Схевенингену у току суђења, Кољевић, који није дочекао хашки лов на вештице, покојни Крајишник и Плавшићева, који су одслужили дугогодишње казне па су постали пуноправни грађани, могу да се спомињу? Не, него...

За Караџића, председника, и Младића, војсковођу, требало би ваљда да напишу да су кључне личности били ратни злочинци, да би онда, наравно, и Српска била злочиначка творевина. Као и обратно: ако је Република злочиначка, онда су и они. Или барем да их избришу с фотографија на којима су оци Српске снимљени заједно. По таквом бољшевичком моделу са историјских слика ратног политбироа КП СКЈ нестајали су најпре Жујовић, па Хебранг, па Ђилас, па Ранковић, па...

Разумљиво је да бошњачким школарцима у РС и њиховим родитељима није по вољи кад наставници славе оснивачке заслуге Караџића и Младића, али није ли ишта лакше њиховим српским вршњацима у Сарајеву? На путу до школе пролазе главном улицом с именом Алије Изетбеговића, слушају сина му Бакира како припадају „лошем народу” који је извршио „геноцид” у Сребреници, а знају да су им припадници „прослављеног резервног састава војске и полиције АБиХ” заклали ујака, силовали мајку, осакатили оца.

Шта је решење? „Истина и помирење”, „хашка катарза”, „заједнички школски програми” – ти промашени пројекти, од којих су вајде имали само споља спонзорисани НВО сектор и судије у Хагу. Комунистички модел (гурање под тепих, лажне симетрије, анонимизовање злочинаца) није упалио. Просветно-педагошки завод у Сарајеву пре рата је муку мучио с „Горским вијенцом” и истрагом потурица: како заобићи у школској лектири Његоша и његово најважније дело, а не увредити младе муслимане. Закључено је да се професори појединачно снађу, а ови, уместо да објасне историјски контекст, што, истина, тек прави нове проблеме, већином су говорили ученицима да прескоче тај део јер је „уметнички неуспео”, а они, наравно, прво прочитали баш те странице да би у шали подбадали колеге „потурице”.

У мојим тада ваљда већ студентским данима, ЦК СКБиХ, на челу с Микулићем, одлучио је да се одлучно супротстави „душебрижништву” и „својатању” (патернализам) Београда и Загреба у култури. У то име потпредседник ЦК Хасан Грабчановић и Хрвоје Иштук, секретар ЦК, покренули су кампању да се на Филозофски факултет уведу интегрално босански предмети Историја БиХ и Историја књижевности БиХ, иако су то биле националне дисциплине. Класични научни концепт у расправама на Факултету бранили су Милорад Екмечић и Зденко Лешић, а колеге муслимани подржавали су партијске културњаке. Родољуб Чолаковић се из Београда чудио: „Нисам још никад чуо да се историја може уназад мењати, да српска или хрватска књижевност могу накнадно постати босанске.”

Сећам се, био сам у основној, учим историју. Отац ме онако успут пита: „О чему?” Кажем: „Стварање Краљевине Југославије.” „И, како је то било?” пита ме, а ја: „Групица ненародних представника...” А, он: „Један од тих ненародних био је твој деда.” Био сам непријатно изненађен, а онда ми је одржао краће предавање како је то заиста било, али и зашто се криво тумачи. Нисам био у недоумици јер сам знао да је отац ученији од учитељице, али питам га на крају шта да ја у школи одговарам. „Говори како пише у књизи, али запамти како је стварно било.” Упитао ме још и за име аутора уџбеника и на одговор, рекао: „Па да...”

Можда то и јесте једино реално решење – да бошњачка деца у Бањалуци, као и српска у Сарајеву, националну верзију новије историје БиХ науче код куће, а конвенционално прихвате програм матичног ентитета. Можда је чак интелектуално стимулативно да упознају две стране медаље, а да се већ у средњу школу, поготово на студије, упишу у другом ентитету „на својој страни БиХ”. Уосталом, и у самој Федерацији влада иста пракса: у кантонима већина намеће свој национални програм, а у онима где је мешано становништво избалансирано постоје паралелно бошњачка и хрватска одељења.

Пре неколико година емитована је занимљива ТВ репортажа о таквој школи с два улаза, из које ученици по кључу и излазе, одлазе, уче на хрватском, односно босанском језику. Једино се сусрећу на годишњим фудбалским мечевима када као противнички тимови жестоко бране националне боје, публика бурно навија за своје. Аутор емисије је по опредељењу грађаниста и свој суморни коментар на аутентичну фактографију, закључује речима: Ето како се већ клинци школарци гурају у торове и таборе, уместо да сви заједно буду другари, као некад. Уметнички убједљива ТВ репортажа, међутим, не спомиње како се то „као некад” завршило 1992. и више пута пре тога. Сећам се и сам два моја сарајевска студента из околине Мостара, седели су један поред другог на настави, заједно излазили на колоквијуме и испите, прве комшије, обојица се правдали што нису спремили градиво јер су брали трешње или брескве на имању. А онда уз рат сретнем једног као обезбеђење освећења Спомен-костурнице у Пребиловцима и питам где му је онај други. Каже: „Други је на другој страни!” Ја: „Видите ли се, чујете?” – „Повремено телефоном!”

А по њиховим именима нисам био препознао да су различите нације.

Но, није то никакав балкански специјалитет: протестанти и католици у Холандији сусрећу се једино на улици и у војсци, а све остало, па и школе, им је посебно. Са БиХ је још боље упоредив пример Белгије: у Бриселу, који је седиште ЕУ и НАТО-а, у једној згради за све медије, фламански и валонски новинари такође немају један улаз, професионално не сарађују, не пију заједно кафу у оближњим кафићима, не школују се по истим наставним програмима итд. Холандија и Белгија су међу најпросперитетнијим европским државама, грађанске демократије, чланице ЕУ и НАТО-а, само су у БиХ дивљаци које држе у једном кавезу да би се узајамно уједали. Јесте да смо се тукли 1992–1995, а као да они нису још дуже и горе, само раније.

Можда аутори програма у ППЗ РС не би погрешили да су написали да су Српску створили Изетбеговић и Бадинтер кад су одржали референдум о сецесији против воље конститутивног српског народа у БиХ и натерали Србе на отпор, а кумовао Холбрук када је Републику легализовао као уговорну страну у Дејтону.

Када им у Српској нешто засмета, требало би ипак мало да размисле пре него што реагују у афекту под високим напоном. Истина, у Српској им сваког дана нешто засмета, па не стигну да мућну главом, него бубну прво што им падне на памет и испадну смешни. Да буде још смешније, повод за излив бошњачког медијско-политичког гнева и није то што се у новом школском програму први пут спомињу Караџић и Младић. Они су, дакако, достојно представљени и у старом, постојећем и сада важећем.

Непосредни повод да из Сарајева дигну дреку заправо је само то што је повећан фонд часова на тему „Република Српска и одбрамбено-отаџбински рат”. Већ су се жалили лажном в. п. и амбасади САД и најавили апелацију Уставном суду, иако знају да је просвета у искључивој надлежности ентитета. Зато су добили тек начелан одговор да нови школски програм у Српској „не доприноси братству и јединству”, што му, наравно, и није циљ. Вероватно сматрају да би прави допринос био да су ти часови посвећени Сребреници.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа