Republiku Srpsku rodila je roda

Evo, opet onomad iz Federacije, preciznije iz muslimanskog Sarajeva, optužbe na račun Srpske. Ovog puta zato što se u školskom programu o istoriji Republike spominju presuđeni ratni zločinci Radovan Karadžić i Ratko Mladić.

A šta li je trebalo da napišu? Srpsku je rodila roda? Ili, pala je s neba? Nastala je bezgrešnim začećem? Ili, možda, još bolje, „okupacijom” polovine BiH, i to „privremenom”, koja traje već tri decenije? Ili spontanim samoorganizovanjem „zločinačkog naroda” kome ni civilno ni vojno vođstvo nije bilo potrebno da bi ubijao, silovao, palio?

Da li bar Milošević, koji je umro u Sheveningenu u toku suđenja, Koljević, koji nije dočekao haški lov na veštice, pokojni Krajišnik i Plavšićeva, koji su odslužili dugogodišnje kazne pa su postali punopravni građani, mogu da se spominju? Ne, nego...

Za Karadžića, predsednika, i Mladića, vojskovođu, trebalo bi valjda da napišu da su ključne ličnosti bili ratni zločinci, da bi onda, naravno, i Srpska bila zločinačka tvorevina. Kao i obratno: ako je Republika zločinačka, onda su i oni. Ili barem da ih izbrišu s fotografija na kojima su oci Srpske snimljeni zajedno. Po takvom boljševičkom modelu sa istorijskih slika ratnog politbiroa KP SKJ nestajali su najpre Žujović, pa Hebrang, pa Đilas, pa Ranković, pa...

Razumljivo je da bošnjačkim školarcima u RS i njihovim roditeljima nije po volji kad nastavnici slave osnivačke zasluge Karadžića i Mladića, ali nije li išta lakše njihovim srpskim vršnjacima u Sarajevu? Na putu do škole prolaze glavnom ulicom s imenom Alije Izetbegovića, slušaju sina mu Bakira kako pripadaju „lošem narodu” koji je izvršio „genocid” u Srebrenici, a znaju da su im pripadnici „proslavljenog rezervnog sastava vojske i policije ABiH” zaklali ujaka, silovali majku, osakatili oca.

Šta je rešenje? „Istina i pomirenje”, „haška katarza”, „zajednički školski programi” – ti promašeni projekti, od kojih su vajde imali samo spolja sponzorisani NVO sektor i sudije u Hagu. Komunistički model (guranje pod tepih, lažne simetrije, anonimizovanje zločinaca) nije upalio. Prosvetno-pedagoški zavod u Sarajevu pre rata je muku mučio s „Gorskim vijencom” i istragom poturica: kako zaobići u školskoj lektiri Njegoša i njegovo najvažnije delo, a ne uvrediti mlade muslimane. Zaključeno je da se profesori pojedinačno snađu, a ovi, umesto da objasne istorijski kontekst, što, istina, tek pravi nove probleme, većinom su govorili učenicima da preskoče taj deo jer je „umetnički neuspeo”, a oni, naravno, prvo pročitali baš te stranice da bi u šali podbadali kolege „poturice”.

U mojim tada valjda već studentskim danima, CK SKBiH, na čelu s Mikulićem, odlučio je da se odlučno suprotstavi „dušebrižništvu” i „svojatanju” (paternalizam) Beograda i Zagreba u kulturi. U to ime potpredsednik CK Hasan Grabčanović i Hrvoje Ištuk, sekretar CK, pokrenuli su kampanju da se na Filozofski fakultet uvedu integralno bosanski predmeti Istorija BiH i Istorija književnosti BiH, iako su to bile nacionalne discipline. Klasični naučni koncept u raspravama na Fakultetu branili su Milorad Ekmečić i Zdenko Lešić, a kolege muslimani podržavali su partijske kulturnjake. Rodoljub Čolaković se iz Beograda čudio: „Nisam još nikad čuo da se istorija može unazad menjati, da srpska ili hrvatska književnost mogu naknadno postati bosanske.”

Sećam se, bio sam u osnovnoj, učim istoriju. Otac me onako usput pita: „O čemu?” Kažem: „Stvaranje Kraljevine Jugoslavije.” „I, kako je to bilo?” pita me, a ja: „Grupica nenarodnih predstavnika...” A, on: „Jedan od tih nenarodnih bio je tvoj deda.” Bio sam neprijatno iznenađen, a onda mi je održao kraće predavanje kako je to zaista bilo, ali i zašto se krivo tumači. Nisam bio u nedoumici jer sam znao da je otac učeniji od učiteljice, ali pitam ga na kraju šta da ja u školi odgovaram. „Govori kako piše u knjizi, ali zapamti kako je stvarno bilo.” Upitao me još i za ime autora udžbenika i na odgovor, rekao: „Pa da...”

Možda to i jeste jedino realno rešenje – da bošnjačka deca u Banjaluci, kao i srpska u Sarajevu, nacionalnu verziju novije istorije BiH nauče kod kuće, a konvencionalno prihvate program matičnog entiteta. Možda je čak intelektualno stimulativno da upoznaju dve strane medalje, a da se već u srednju školu, pogotovo na studije, upišu u drugom entitetu „na svojoj strani BiH”. Uostalom, i u samoj Federaciji vlada ista praksa: u kantonima većina nameće svoj nacionalni program, a u onima gde je mešano stanovništvo izbalansirano postoje paralelno bošnjačka i hrvatska odeljenja.

Pre nekoliko godina emitovana je zanimljiva TV reportaža o takvoj školi s dva ulaza, iz koje učenici po ključu i izlaze, odlaze, uče na hrvatskom, odnosno bosanskom jeziku. Jedino se susreću na godišnjim fudbalskim mečevima kada kao protivnički timovi žestoko brane nacionalne boje, publika burno navija za svoje. Autor emisije je po opredeljenju građanista i svoj sumorni komentar na autentičnu faktografiju, zaključuje rečima: Eto kako se već klinci školarci guraju u torove i tabore, umesto da svi zajedno budu drugari, kao nekad. Umetnički ubjedljiva TV reportaža, međutim, ne spominje kako se to „kao nekad” završilo 1992. i više puta pre toga. Sećam se i sam dva moja sarajevska studenta iz okoline Mostara, sedeli su jedan pored drugog na nastavi, zajedno izlazili na kolokvijume i ispite, prve komšije, obojica se pravdali što nisu spremili gradivo jer su brali trešnje ili breskve na imanju. A onda uz rat sretnem jednog kao obezbeđenje osvećenja Spomen-kosturnice u Prebilovcima i pitam gde mu je onaj drugi. Kaže: „Drugi je na drugoj strani!” Ja: „Vidite li se, čujete?” – „Povremeno telefonom!”

A po njihovim imenima nisam bio prepoznao da su različite nacije.

No, nije to nikakav balkanski specijalitet: protestanti i katolici u Holandiji susreću se jedino na ulici i u vojsci, a sve ostalo, pa i škole, im je posebno. Sa BiH je još bolje uporediv primer Belgije: u Briselu, koji je sedište EU i NATO-a, u jednoj zgradi za sve medije, flamanski i valonski novinari takođe nemaju jedan ulaz, profesionalno ne sarađuju, ne piju zajedno kafu u obližnjim kafićima, ne školuju se po istim nastavnim programima itd. Holandija i Belgija su među najprosperitetnijim evropskim državama, građanske demokratije, članice EU i NATO-a, samo su u BiH divljaci koje drže u jednom kavezu da bi se uzajamno ujedali. Jeste da smo se tukli 1992–1995, a kao da oni nisu još duže i gore, samo ranije.

Možda autori programa u PPZ RS ne bi pogrešili da su napisali da su Srpsku stvorili Izetbegović i Badinter kad su održali referendum o secesiji protiv volje konstitutivnog srpskog naroda u BiH i naterali Srbe na otpor, a kumovao Holbruk kada je Republiku legalizovao kao ugovornu stranu u Dejtonu.

Kada im u Srpskoj nešto zasmeta, trebalo bi ipak malo da razmisle pre nego što reaguju u afektu pod visokim naponom. Istina, u Srpskoj im svakog dana nešto zasmeta, pa ne stignu da mućnu glavom, nego bubnu prvo što im padne na pamet i ispadnu smešni. Da bude još smešnije, povod za izliv bošnjačkog medijsko-političkog gneva i nije to što se u novom školskom programu prvi put spominju Karadžić i Mladić. Oni su, dakako, dostojno predstavljeni i u starom, postojećem i sada važećem.

Neposredni povod da iz Sarajeva dignu dreku zapravo je samo to što je povećan fond časova na temu „Republika Srpska i odbrambeno-otadžbinski rat”. Već su se žalili lažnom v. p. i ambasadi SAD i najavili apelaciju Ustavnom sudu, iako znaju da je prosveta u isključivoj nadležnosti entiteta. Zato su dobili tek načelan odgovor da novi školski program u Srpskoj „ne doprinosi bratstvu i jedinstvu”, što mu, naravno, i nije cilj. Verovatno smatraju da bi pravi doprinos bio da su ti časovi posvećeni Srebrenici.

Profesor emeritus

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista