Кад млади у кригле точе знање

Знате ли на које пацифичко острво прво долази Нова година, у којој европској земљи је у 20. веку на власти била војна хунта, колико делова има „Жикина династија”? Одговоре на ова и њима слична питања можете сазнати у квизовима који се све више организују у београдским пабовима.

Млади, напуштајући свет интернета, уз музику и покоје пиво, под пригушеним светлом, док се на видео-биму приказују питања које „квиз мастер” чита, записују заједно са својом екипом одговоре на формулар. Док се не постави прво питање, у ваздуху је тензија која нестаје већ на полувремену, када већина тимова, под утицајем пића и музике, почиње да се шали и пева. Звиждуци и овације на тешка питања, мук на неочекиване одговоре. Расправе, а понекад и понека свађа унутар тима, док ди-џеј између питања пушта популарне хитове, а водитељ збија шале на рачун питања, одговора, учесника, а и самог себе. На неким квизовима се и пева, а постоје награде и за тимове који су најниже на табели. Питања су из области историје, географије, спорта, али и тематска, у вези са одређеним серијама, филмовима, декадама.

После полувремена, свака екипа предаје свој папир другој, која поене сабира у складу са одговорима које водитељ прочита. Прва три места на табели на полувремену ништа не одлучују, поготово ако већина тимова још није искористила џокер, односно дуплирање поена за категорију коју сами одаберу. Награде су обично бесплатна пића, карте за биоскоп, бесплатно учешће на следећем квизу.

Квизови су се временом променили. Некадашња окупљања читаве породице испред телевизора због квизова попут „Слагалице” све су ређа. Ипак, опстала је љубав према квизовима, само што се на њих данас чешће одговара на телефонима, па и у кафићима.

Ана Бјелобрк Јовић са својим се мужем, како каже, забављала на тај начин све док нису дошли на идеју да и сами направе портал „Ај хејт квиз”, на којем, испод сатнице квизова које праве, стоји опис „бучно, неозбиљно и тотално без смисла”.

– Кад смо 2013. године организовали свој квиз, постали смо прва паб квиз кућа на Балкану. Наши квизови су средње тежине и битан је начин на који се воде, са пуно музике, смеха, људи долазе да се забаве, не да се такмиче. Увели смо награду за претпоследње место јер сматрамо да те људе такође треба да заинтересујемо како би дошли опет – каже она и додаје да они имају квизове са различитом тематиком.

– Од општих до уско тематских, као што су серије, на пример „Секс и град” и „Како сам упознао твоју мајку”. Имамо и музичке и о филмовима из деведесетих година – истиче Ана.

Квизови опште културе у Панчеву су популарнији, док у Београду највише воле тематске и оне у којима имена познатих личности треба погодити на основу њихових карактеристика, каже Милош Петровић, организатор панчевачких квизова.

– У Панчеву је теже да напуним квиз ако није општи. Почео сам са друштвом пре две-три године да идем на квизове и након тога сам дошао на идеју да их и сам организујем. Код мене највише долазе млади који имају око 22 године. Њима је ово привлачно јер могу да се друже, забаве, а и нешто науче – објаснио је Петровић.

Науче много и они који квизови праве. Да би припремили питања, не само што, како прича Ана Бјелобрк Јовић, стално прате медије, рекламе, филмове и серије, него користе и енциклопедије, специјализоване и образовне веб-сајтове, статистичке податке, извештаје, интервјуе и биографије.

То звучи као да захтева и много времена проведеног на интернету, али неки од такмичара, као Милан Ћирић, квизове користе управо зато да би смањили време које проведу онлајн.

– Искочила ми је реклама за квиз на „Инстаграму”, деловало ми је занимљиво и сад читаво моје друштво иде на њега сваке недеље. Свиђа ми се што не користимо телефоне, некако је то мали бег од свакодневног живота – објашњава Ћирић.

Да квизови пружају људима и бег од оптерећености друштвеним мрежама, сматра и др Милош Ничић, културолог с Факултета политичких наука.

Иако нису пожељни, у паузама које се праве између рунди људи ваде мобилне и постављају на друштвене мреже објаве да су на квизовима, тако да постоји нека врста укључивања сопствене друштвености па и кроз друштвене мреже у оно што се дешава на квизу, дакле значајно је да кажете да сте на квизу као и на било којој другој врсти популарне активности. С једне стране је добро што се у игри телефони не користе јер је она у ствари циљ, истиче Ничић.

– Обим дигиталне ангажованости коју имају преко дана оптерећује људе и онда желе да имају неко време које ће бити смислено са пријатељима, а неће укључивати гледање у екран. Додуше, током пауза између рунди људи на друштвеним мрежама објављују да су у квизу јер то је популарна активност и значајно им је да то поделе с осталима – наводи Ничић.

Популарност квизова у пабовима, оцењује Милан Ћирић, интересантна је и баш зато што млади данас кажу да штошта не морају ни да уче пошто свако знање, уместо у мозгу, имају у руци – то јест, у телефону. Али, примећује Ћирић, изгледа ни сами не верују у тај концепт чим имају потребу да долазе у квизове. На тај начин, они могу да умакну отуђености мишљење је социолога Ивана Гогића.

– За генерацију зед, одраслу на интернету, дружење у пабовима, без телефона, где се вреднује индивидуално и групно знање, нека је врста уздизања вредности знања, које је дискредитовано у данашњем друштву. За нашу културу јесу везани кафићи, пабови, послови се склапају у кафанама, али млади се све више друже на интернету и надам се да улазимо у фазу у којој они схватају да виртуелни пријатељи нису стварни пријатељи – објашњава Гогић.

Учесници квизова, примећује Милан Ћирић, воле то што на њима сазнају многе ствари за које раније нису чули. Додуше, напомиње он, на тематске квизове, на пример, долазе људи који су толико велики љубитељи неког филма или серије да о њима већ знају сваки детаљ. И са толико загриженим обожаватељима, атмосфера у квизовима никад није превише такмичарска, већ су сви ту првенствено зато да би се смејали и шалили. Али, дешавају се, каже Ћирић, неке „критичне ситуације” у којима има варања – и то посредством телефона, који се, изгледа, никад не може потпуно заобићи.

– Када неко питање доведе до велике расправе за столом, да бих то прекинуо, сакријем телефон у џеп, одем у тоалет и прогуглам. Ипак, ретко побеђујемо, баш због тога што се више зезамо. Тензија се ствара једино на полувремену, кад се читају одговори и схватимо колико смо промашили. Немамо никакву стратегију, трудимо се да џокер стављамо на оне категорије које најбоље знамо – објаснио је Ћирић.

То што омогућавају младима да учествују у ономе што их већ занима, према мишљењу др Милоша Ничића, важан је аспект привлачности квизова.

– Уколико волите Харија Потера, отићи ћете на квиз о њему, а не на рецимо „Звездане стазе”. То су културни трансфери који омогућавају дружење са сопственим кругом, али проширење тог круга дељењем интересовања. Права награда је част и задовољство учесника у побеђивању. Игра је та која сама собом награђује учеснике – наглашава овај културолог.

Као разлоге привлачности квизова учесници наводе и приступачност јер је довољно да оду у паб, пријаве екипу ес-ем-ес поруком, плате око 400 динара и такмиче се.