Балкан је простор раздирућих емоција

Била је истражитељ у тиму одбране српских оптуженика у Хагу и постала адвокат у канцеларији „краља суднице” Вељка Губерине. Активно се бавила и политиком, као члан Народне радикалне странке (НРС). Недавно је објавила књиге „Анатема ‒ вера и политика на западном Балкану”, „Тако је говорио Губерина” и „Србија на раскршћу – политички тестамент Вељка Губерине”, а сада завршава књигу „Сукоб унутар хришћанске цивилизације 2023”, у којој пише о рату у Украјини и ескалацији сукоба у свету.

Адвокат Славица Граховац спојила је адвокатски позив и посао судског тумача са одличним познавањем историје, културе, теологије и политичких прилика.

Ускоро ћемо обележити 100 година од рођења Вељка Губерине, најпознатијег адвоката на нашим просторима. Имали сте најбољег учитеља. Како је било радити са њим? Да ли вас је он заинтересовао за политику?

Вељко Губерина је био ванвременски човек, један од оних за које кажемо да једна нација изнедри једном у сто година, изванредан говорник, ерудита, познавалац права, кривице и то још уже ‒ инсистирао је на томе да буде бранилац само у случајевима тешких кривичних дела. Био је врхунски професионалац и присталица уске специјализације, није волео сваштарење. Поштовао је људе, човека, потлачене, напуштене. За празнике и велике црквене датуме палио је свеће онима које није успео да спасе смртне казне у то време. Био је добар психолог. Клијенти су морали слепо да га слушају, иначе није прихватао, како је волео да каже, „бандоглаве” људе који не слушају. Волео је изазове и прихватао се најтежих случајева од којих су сви дизали руке. Увео је, на себи својствен начин, театралност у наше правосуђе, до тада сувопарно и одбојно. Његова суђења су се пратила као најузбудљивији трилер, суднице су биле пуне као на дербију. Био је институција.

Деведесетих година заинтересовао се за вишестраначје и наставио континуитет Народне радикалне странке, у коју је укључио колеге из струке и своје пријатеље. Тако сам и ја постала члан НРС, затим и потпредседник Извршног одбора.

Нисте изабрали опцију да будете тзв. прелетачевић када је странка урушена, попут многих који су се руководили искључиво личним интересом?

Да, била су то вучја времена. После толико деценија једностраначја, Срби су се тешко прилагодили и прихватили могућност постојања вишестраначја. НРС није престала да постоји већ се „замрзла”. Чланови и симпатизери се и даље о пригодним празницима виђају и дискутују, али странке нема у борби за власт, а то је главна одлика сваке странке – борба за власт. НРС чека нове генерације, младе који данас имају 20, 30 година, чека једног новог Губерину да крене у трку за влашћу.

Странку је урушила унутрашња неслога. У то време највећи изазов за све оне које је Губерина повео са собом, био је како скинути управо Губерину и постати председник НРС. У то све умешала се и Служба и остали извори моћи и, наравно, где је много бабица ‒ дете килаво. Борба за власт у Србији је тих година била крајње нефер, непринципијална и веома опасна. Неколико чланова наше странке је на сумњив начин изгубило живот. Губерина је био храбар човек али није желео да ризикује животе својих најближих сарадника и изричито нам је, у једном моменту, забранио било какво даље ангажовање око странке. Остао је доживотни почасни председник НРС, а ја лично сам остала лојална Губерини до краја.

Губерина је у својој каријери бранио 618 људи оптужених за убиства. Да ли је имао разумевања за хладнокрвне убице и да ли је то утицало на вас да прихватате такве случајеве?

Губерина спада у оне људе који би све чега се лате радили са жаром, вољом, великом енергијом, часно и исправно. Да није био адвокат мислим да би био добар психијатар. Он је своје клијенте исповедао и у њима будио поверење према себи, постајао њихов најбољи пријатељ и последња оаза када их сви напусте. Ја нисам прихватала да браним тешка убиства, инцест и педофилију, јер сам сматрала да нико нема право да другом човеку одузме живот или из ниских побуда наноси бол и патњу.

Да ли Губерина данас има своје наследнике?

Сматрам да Губерина као институција мора да има наследнике у смислу идеје о адвокатури и менталном склопу људи који би га наследили. Могу да поменем адвоката Милана Сучевића, бившег судију у Загребу, који је, као Губерина, избегао усташки нож, дошао у Србију и као адвокат наставио даље. Изузетно способан, добар адвокат и добар човек. Двоје блиских сарадника Губерине – адвокати Милан Вујин и Мара Пилиповић су преминули, али ту смо Ненад Вукасовић, Александар Ђорђевић и ја. Имала сам срећу да добар део живота проведем у адвокатској канцеларији једног од највећих српских адвоката кривичара и да будем његов најближи сарадник. Имала сам такође срећу да се родим у породици надарених, здравих и дуговечних људи, патриота, хајдука, ратника и да у гену све то заједно понесем и демонстрирам на најбољи могући начин кад треба.

Можете ли да испричате како вас је Губерина промовисао у адвоката пре него што сте завршили права?

Док смо у Хагу заступали осумњичене за ратне злочине на простору бивше СФРЈ, Губерина ми је рекао: „Заврши та права, видиш и сама да ће ово дуго да траје.” У то време била сам истражитељ за српску страну. Завршила сам филологију, одсек за енглески и немачки језик, и уписала права, али се нисам много трудила да то брзо окончам. Једног дана, по нашем повратку из Аустралије, на насловној страни „Политике” осванула је Вељкова изјава да је он дошао из Аустралије „са колегиницом адвокатом Славицом Граховац”. Била сам запањена, јер то је значило лажно представљање. Па, ја још нисам била ни завршила права. Звала сам Вељка да ми то објасни. Кроз смех је одговорио: „Ја сам старији човек па може да ми се и омакне, ништа се ти не секирај, то је дневна новина, до сутра се све заборави... а ти ћеш бити адвокат!” И ја сам постала и остала адвокат.

Шта вас је инспирисало да напишете књигу „Анатема ‒ вера и политика на западном Балкану”?

Срби су под Арсенијем Чарнојевићем оставили своја огњишта и са породицама, децом, стоком кренули пут уже Србије, а после перманентних напада Албанаца на српска села уместо да су се ујединили и на силу одговорили још јачом силом. Ствар у своје руке је у датом моменту преузела црква, која је, не само код Срба, била и политчака организација. На Балкану су свештеници раме уз раме са војском ратовали, али и саветовали како политичаре тако и војску. Балкан је простор дубоких, раздирућих емоција, било љубави, било мржње, део Европе у коме су страсти увек узбуркане, место где се мед заслужује крвљу, као што сам назив Балкан значи (турски бал ‒ мед, кан ‒ крв). То је наша анатема.

Историја нам се више пута понавља, а уз велика страдања често су ишле стратешке одлуке које су сматране издајом.

Наша анатема је и да гинемо скоро до истребљења за небеске идеале. Из истог разлога смо прогласили и Вука Бранковића за издајника А да ли је издајник? Он је по свој прилици, ако ћемо да реконструишемо догађај, мало закаснио са својим делом војске, и имао је прилику у доласку да види силну и многољудну турску војску, видео је Лазара и витезове како се храбро боре, видео је Милоша Обилића како се пробија ка султановом шатору и његова једина мисао тада могла је да буде: „Ја данас овде гинем.” Његова друга мисао је била: „Kада сви изгинемо, ко ће се бринути о женама и нејачи која остаје иза нас?” Донео је храбру одлуку да повуче војску, заштити српски корпус који је преостао после битке на Kосову и да понесе погрдни надимак издајника. То је био његов крст и анатема. Да није тако поступио – нас на Косову више не би било.

Какав политичар мора да буде да би доносио одлуке у интересу наше земље и народа?

Највећи непријатељ било ког покрета, странке, народа ‒ јесте беда и сиротиња. На овим просторима никада није било великог благостања и лагодног живота. Наиме, када се неко бира за одређено место, тај мора да прође кроз више контрола илити сита, да се погледа његово порекло, како је живео, ко су му преци, да ли је добар у својој струци, а понајвише да ли је добар човек, па збир свега тога треба да га или елиминише или уведе у политику.