Несуђени позоришни трг

Ни заклети театролози не знају да је Народно позориште требало да никне на падини што се зелени испод Теразијског платоа, повише Абаџијске чаршије. Срећом, неко је опазио да је ту тле нестабилно, да клизи низбрдо и неравномерно... Зато се одустало, а италијански архитекта који је већ дебело наплатио свој (непостојећи) пројекат нестао, и из Београда, и из кнежевине.

Тек доцније је смишљено да се позориште изгради надомак Лауданове капије (познатије као Стамбол капија) и шанца који је опасавао Београд.

Кутак за даме и господу

Прича о плановима за градњу првог Народног позоришта стигла је и до фрау Херман, радознале и храбре жене, која се с фамилијом из Немачке упутила у Београд с намером да крај тог храма културе отвори радионицу дамских шешира, али јој се изјаловило, па је уместо радње за даме, и то на погрешном месту, никло уточиште за господу, односно кафана која је при оснивању добила назив „Зелени венац” (истоимена пијаца уприличена је испод кафане готово век касније).

Заправо, ту је и раније била безимена ашчиница госин Алексе Симића, политичара и дугогодишњег министра, а гђа Херман јој је начинила медвеђу услугу преуредивши поткровље у собе за ноћење. Да је то погрешна процена зна се и данас јер собе за ноћење горе подразумевају „посебну услугу” доле, а она несрећница то није знала. Или јесте?

То „откриће”, као и одустајање од изградње здања Народног позоришта нагнало је власницу да своју увелико уходану кафану прода слепом Јеремији Обрадовићу Караџићу, првом српском колпортеру, од којег ју је после неколико година под закуп узео Јован Маричић, па редом, а у међувремену су кафана и коначиште добили десет соба на спрату, три радње у приземљу и подрум.

Замрла је тек кад је 1896. године тадашња Господска улица променила назив у Бранкову који, ево, траје и данас.

Порођајне муке

Вероватно би кафана достигла углед околне конкуренције да се томе није испречио један чудан догађај. Наиме, под њеним кровом је 1858. рођен Љубомир Недић, наш познати књижевни критичар друге половине XIX века, а, дозволићете, то се никад није догодило. Дешавало се не тако ретко да гост премине за кафанским столом, али не и да се роди. Због тога су весели гости то своје уточиште покрстили у „Зелено породилиште”, мада је фирма изнад улазних врата остала иста.

Стари добри „Зелени венац” избрисан је с лица земље када је између Бранкове и Поп Лукине улице почело да ниче здање аутобуске окретнице са тесном надстрешницом уместо чекаонице, и сијасет локала међу којима се на међуспрату затекао и један „рестаурант”, али кумови се нису досетили да га украсе именом старе крчме, већ су га назвали – „Нови Београд”.

Стара кафана је срушена, али име јој је преживело у називима кварта и пијаце, данас једине која муштерије дочекује у најстрожем центру града.

Млађим нараштајима је назив Зелени венац деловао прегломазно па су га скратили наденувши му „шпицнаме” Зелењак, а до када ће потрајати не зна се јер их годинама прати она пошалица „споро памте – брзо заборављају”. 

Златна конкуренција

Надомак „Зеленог венца” биле су две много познатије кафане: „Златно буренце” при дну Сремске, за коју се дуго веровало да је у њу радо залазио наш нобеловац Иво Андрић, који је по доласку у Београд становао у згради прекопута (а није, радије је залудничио у „Златном крсту” на Теразијама), као и „Златна моруна” при дну Делијске, заправо на почетку Каменичке улице, у којој су се наводно састајали црнорукаши и младобосански револуционари, што је такође погрешно јер су се радије домунђавали у кафани „Пролеће” на Косанчићевом венцу, надомак Парка Војводе Вука (па се не зна зашто је онај споменик Гаврилу Принципу никао у негдашњем Финансијском парку на углу Немањине и Балканске, на прилично удаљеном месту).