Nesuđeni pozorišni trg

Ni zakleti teatrolozi ne znaju da je Narodno pozorište trebalo da nikne na padini što se zeleni ispod Terazijskog platoa, poviše Abadžijske čaršije. Srećom, neko je opazio da je tu tle nestabilno, da klizi nizbrdo i neravnomerno... Zato se odustalo, a italijanski arhitekta koji je već debelo naplatio svoj (nepostojeći) projekat nestao, i iz Beograda, i iz kneževine.

Tek docnije je smišljeno da se pozorište izgradi nadomak Laudanove kapije (poznatije kao Stambol kapija) i šanca koji je opasavao Beograd.

Kutak za dame i gospodu

Priča o planovima za gradnju prvog Narodnog pozorišta stigla je i do frau Herman, radoznale i hrabre žene, koja se s familijom iz Nemačke uputila u Beograd s namerom da kraj tog hrama kulture otvori radionicu damskih šešira, ali joj se izjalovilo, pa je umesto radnje za dame, i to na pogrešnom mestu, niklo utočište za gospodu, odnosno kafana koja je pri osnivanju dobila naziv „Zeleni venac” (istoimena pijaca upriličena je ispod kafane gotovo vek kasnije).

Zapravo, tu je i ranije bila bezimena aščinica gosin Alekse Simića, političara i dugogodišnjeg ministra, a gđa Herman joj je načinila medveđu uslugu preuredivši potkrovlje u sobe za noćenje. Da je to pogrešna procena zna se i danas jer sobe za noćenje gore podrazumevaju „posebnu uslugu” dole, a ona nesrećnica to nije znala. Ili jeste?

To „otkriće”, kao i odustajanje od izgradnje zdanja Narodnog pozorišta nagnalo je vlasnicu da svoju uveliko uhodanu kafanu proda slepom Jeremiji Obradoviću Karadžiću, prvom srpskom kolporteru, od kojeg ju je posle nekoliko godina pod zakup uzeo Jovan Maričić, pa redom, a u međuvremenu su kafana i konačište dobili deset soba na spratu, tri radnje u prizemlju i podrum.

Zamrla je tek kad je 1896. godine tadašnja Gospodska ulica promenila naziv u Brankovu koji, evo, traje i danas.

Porođajne muke

Verovatno bi kafana dostigla ugled okolne konkurencije da se tome nije isprečio jedan čudan događaj. Naime, pod njenim krovom je 1858. rođen Ljubomir Nedić, naš poznati književni kritičar druge polovine XIX veka, a, dozvolićete, to se nikad nije dogodilo. Dešavalo se ne tako retko da gost premine za kafanskim stolom, ali ne i da se rodi. Zbog toga su veseli gosti to svoje utočište pokrstili u „Zeleno porodilište”, mada je firma iznad ulaznih vrata ostala ista.

Stari dobri „Zeleni venac” izbrisan je s lica zemlje kada je između Brankove i Pop Lukine ulice počelo da niče zdanje autobuske okretnice sa tesnom nadstrešnicom umesto čekaonice, i sijaset lokala među kojima se na međuspratu zatekao i jedan „restaurant”, ali kumovi se nisu dosetili da ga ukrase imenom stare krčme, već su ga nazvali – „Novi Beograd”.

Stara kafana je srušena, ali ime joj je preživelo u nazivima kvarta i pijace, danas jedine koja mušterije dočekuje u najstrožem centru grada.

Mlađim naraštajima je naziv Zeleni venac delovao preglomazno pa su ga skratili nadenuvši mu „špicname” Zelenjak, a do kada će potrajati ne zna se jer ih godinama prati ona pošalica „sporo pamte – brzo zaboravljaju”. 

Zlatna konkurencija

Nadomak „Zelenog venca” bile su dve mnogo poznatije kafane: „Zlatno burence” pri dnu Sremske, za koju se dugo verovalo da je u nju rado zalazio naš nobelovac Ivo Andrić, koji je po dolasku u Beograd stanovao u zgradi prekoputa (a nije, radije je zaludničio u „Zlatnom krstu” na Terazijama), kao i „Zlatna moruna” pri dnu Delijske, zapravo na početku Kameničke ulice, u kojoj su se navodno sastajali crnorukaši i mladobosanski revolucionari, što je takođe pogrešno jer su se radije domunđavali u kafani „Proleće” na Kosančićevom vencu, nadomak Parka Vojvode Vuka (pa se ne zna zašto je onaj spomenik Gavrilu Principu nikao u negdašnjem Finansijskom parku na uglu Nemanjine i Balkanske, na prilično udaljenom mestu).