Градско ривалство превладавало усред модне недеље

Специјално за „Политику”
Милано – Лето испуњено фудбалом се званично завршило. Уживали смо у Европском првенству, Олимпијским играма и видели смо како изгледа нов формат Лиге шампиона. Пад лишћа који симболизује долазак јесени значи и хладније дане и дуже ноћи. Први дан новог годишњег доба у Италији дочекан је у великом весељу. Викенд иза нас био је празник за све фудбалске сладокусце.

Било је време за један од највећих дербија Европе. У жижи модне недеље концентрација људи у Милану била је усмерена на најважнију споредну ствар на свету – фудбал.

„Калчо” кажу Италијани, а „Дерби дела Мадонина” је име ватреног сусрета између Интера и Милана. Два градска ривала деле велику историју. Оба клуба имају више од века постојања, а иза њих су 240 званичних утакмица. Интер има бољи скор, 91 победу наспрам Миланових 80 уз 69 нерешених утакмица. Актуелни шампион Италије у последње две године држи примат над градским ривалом. Интер је шест пута узастопно победио у дербију, изједначивши тако рекорд ривала из четрдесетих година прошлог века.

Милан је лоше почео сезону, са само једном победом у пет утакмица. Новом тренеру Паулу Фонсеки се уздрмала улога шефа струке, полако су почеле гласине да му време истиче. Може се рећи да је клубу „горело под ногама”. Притисак је био на „росо-нерима” да направе неки резултат, како сезона не би отишла у пропаст пре него што је и почела.

Током целог дана по улицама Милана главна мода била је ношење дресова Интера, који је био домаћин на недељном дербију. Од Дуома, главне базилике града, па све до стадиона колоне подржавалаца Интера шетале су улицама. Сви путеви до фудбалске дестинације били су у бојама „неро-азура” са којом капи црвено-црног дезена у тамноплавој реци. Та река текла је по улицама, трговима и метроима све до њеног ушћа„ стадиона „Ћузепе Меаца”.

На историјском стадиону изграђеном 1926. играле су се разноразне утакмице, од финала ЛШ до Светског првенства 1990. године. Сада је био ред на нови лигашки спектакл.

Чим би публика крочила из метроа, аутомобила или аутобуса наелектрисала би се атмосфера око чувене фудбалске арене. Лепршале су се Интерове заставе, ориле су се разне песме а покоји навијач је већ у превозу загревао гласне жице за утакмицу. Љубитељи фудбала који су први пут дошли на легендарни стадион били су одушевљени, одмах би вадили мобилне телефоне из џепова како би, брже-боље, сликали задивљујући призор пред собом. Било је лепо видети да су у појединим групама долазили навијачи са различитим дресовима. Један отац је тако носио дрес Интера поносно се шетајући с младим сином у гарнитури Милана расправљајући се ко ће бити бољи те вечери.

Поред улазак на стадион публику су чекали препуни штандови. У понуди је било све што једном навијачу треба да скупи снагу за 90 минута опаког навијања. Већ два сата пред почетак меча створила се гужва испред продаваца сендвича и пица, али ни близу као код штандова за пиво. Ко је хтео морао је да издвоји осамсто динара за алкохолно освежење. А пред меч скоро свака особа имала је макар једно пиво у руци.

Како је и последњи зрак сунца напустио небо тако је на стадион ступила организована група гостујућих навијача. Пред улазак на терен почели су са паљењем пиротехнике. Пењање на стадион је искуство за себе. Спирална платформа која иде увис једна је од многих врлина историјског „Ђузепа Меаце”. Меч је почео минутом ћутања у славу преминулог Тота Скилачија (некадашњи шпиц Интера и најбољи стрелац СП 1990). А затим се заорило гласно навијање. Интерових подржавалаца је дефинитивно било више, али то није значило да су били најгласнији. Сасвим супротно, један сектор „росо-нера” добијао је битку кад је реч о децибелима. Стадион је био пун, 75.366 људи дошло је да ужива у првом миланском дербију сезоне. Ред за освежења на паузи био је дугачак, толико да је приличан број навијача каснио на друго полувреме. Архитекте стадиона мислиле су и на тај проблем, па су ставили прозоре да верни гледаоци не пропусте секунд акције чак и док чекају ред за освежење.

Утакмица се на крају преокренула у корист гостију, па је у остатку вечери црвена страна Милана славила. Низ од шест узастопних победа Интера је прекинут. Играчи су након финалног звиждука скакали од среће скоро као навијачи.

Након што се тамноплава река слила у ушће, у последњим моментима првог дана јесени дошло је време да се Интерови дресови врате одакле су дошли, овог пута испод погнутих глава разочараних навијача. У неизвесној завршници Милан је победио са 2:1(1:1). Играч одлуке био је штопер Матео Габија, који је главом донео преко потребна три бода „росо-нерима”

Следећи ривал Интеру на стадиону „Ђузепе Меаци” долази из Београда. Црвена звезда, као и њени верни пратиоци, имаће првог октобра прилику да се опробају на овом стадиону у оквиру другог кола новог формата Лиге шампиона. Пред „црвено-белима” је велика битка. Ко зна, увек постоји шанса да се проведу попут Милана у недељу.