​Деца могу да буду жртве и најужег члана породице

„Имали смо јако тежак случај у којем је дете било жртва најужег члана породице. Мој генерални утисак је био да она није признавала самој себи да се то заиста дешава, јер јој је тако било лакше да опстане будући да је живела у кући са тим човеком. У почетку је одбијала да прича о томе, одбијала је да прихвати да је то истина. Успели смо да је отворимо и оног тренутка када је она признала то најпре самој себи – сломила се. Не могу да објасним ту ситуацију и осећај у том тренутку. Сада је добро, коначно је после свега успела да почне да живи. Било је јако тешко за све, јер ми треба да будемо професионалци, а сви смо првенствено људи. Ја причам са њом и треба да јој покажем да може да се ослони на мене и да сам ту да је заштитим, а у мени – тежина”, прича за „Политику” инспекторка Марија Мишковић из Одељења за сузбијање штетних и недозвољених садржаја на интернету у Управи за технику Службе за борбу против високотехнолошког криминала МУП-а.

Једна од најтежих ствари криминалистичким инспекторима који се баве сузбијањем високотехнолошког криминала када су оштећени деца и малолетници јесте разговор са жртвама и њиховим родитељима. Како наводе, и сами су родитељи, па им је тешко да емоције оставе по страни. „Гледам очеве који се у тим тренуцима осећају немоћно, он би да помогне детету али не зна како. Када разговарамо са дететом, будући да су већином девојчице, током тих разговара углавном позивамо да мајка буде присутна, да би детету било што мање непријатно. Али ти тренуци када родитељи дођу а не знају да им је дете било жртва – то су јако тешки тренуци”, указује за „Политику” Немања Покимица, начелник Одељења за сузбијање штетних и недозвољених садржаја на интернету у Управи за технику Службе за борбу против високотехнолошког криминала МУП-а.

Колико предатори могу да буду упорни а жртве лаковерне показује један од, како наводе у МУП-у, тежих случајева на којем су радили. Реч је о детету од десет година, а случај је пријавила мајка јер је у телефону открила дететову преписку и послате фотографије. „Дете је предатору у порукама навело у коју школу иде, где живи и на којој адреси и родитељи су се уплашили за безбедност детета, као и за своју безбедност. Јер када је дете било на једном познатом месту у граду са другарицама, он јој је послао поруку: знам где си, ту сам и ја, видим те. Обавили смо разговор са родитељима и рекли им да дете у наредних пар дана не иде у школу да бисмо успели да видимо где се налази осумњичени. Убрзо смо га идентификовали и потврдили родитељима да могу да пусте дете у школу, да је безбедно. Рекли смо мајци да му не шаље поруку, нити било шта друго, да не постоји никаква комуникација са њим, али да пусте њега да шаље поруке да не би сазнао да смо га открили. Такође, дете никако није смело са њим да буде у контакту, јер је могло да ода да је разговарало са полицијом”, наводи Немања Покимица.

Тада се, међутим, десило нешто на шта нико није рачунао.

„С обзиром на то да су родитељи одузели телефон детету, оно је кренуло у школу и од другарице узело телефон, улоговало се на свој налог на друштвеној мрежи и наставило да се дописује са предатором. Срећом да је мајка и то сазнала, па смо опет рекли да дете не иде у школу. Страховали смо да ће предатор прекинути сваку комуникацију и онемогућити нам процесуирање. Али није. Открили смо га и процесуирали у року од пет-шест дана. Осумњичени је био из Србије, повратник и старија особа. Тада је откривено још пет жртава”, навео је Покимица.

Како је нагласио, суштина је да родитељи дозволе друштвене мреже али да они имају приступ томе и знају са ким се дете дописује. Велика је одговорност на родитељима, јер су они ти који морају децу да обавесте о опасностима. Најмлађи треба да буду упућени о томе шта се заиста дешава, да не живе под стакленим звоном, то је најважније”, тврди Покимица.

Повратници мисле да су неухватљиви

„Дешава се да имамо један пријављен случај, једног извршиоца али затим откријемо четири и пет жртава”, прича Немања Покимица. Починиоци у почетку неће да причају али касније углавном признају дело. „Интересантно је да има велики број повратника. Мисле да су се после процесуирања опаметили, покушавају на све могуће начине да сакрију трагове. Али овде раде изврсни стручњаци, инспектори, тако да од нас тешко неко може да се сакрије”, уверава начелник.