Велика историја и мали народи

Већ смо писали овде да је оно што покреће свет – идеја, а да су они који покрећу свет њихови носиоци – мислиоци, иако би приземни моћници разних времена волели да су они ти који покрећу свет и историју. Но, они нису више од „корисних идиота” историје које она упрегне да се заврши овај или онај историјски задатак којем је напросто дошло време.

Један од таквих мислилаца који су својевремено покретали свет је Карл Маркс, уклети филозоф и револуционар, што је пре мало више од век и по написао књигу која ће утицати на свет као ниједна књига од Библије. Реч је о обимној студији под називом „Капитал”, чији наслов тачно лоцира главног субјекта историје, колико год би поменути моћници свих времена хтели да су они тај субјект.

Ипак, Маркс је био бољи аналитичар него практичар, па је тачно лоцирао проблем, али није успео да свет окрене наопачке и изврши светску револуцију којој су тежили он и његови комунистички пајтоси. Међутим, успео је да напише нову „библију” за све који су тежили да сруше оно што је дотрајало и на трулом праху прошлости изграде нову будућност. Под утицајем његове мисли пала су многа трула и дотрајала царства, од којих су најважнија кинеско и руско, за које ће време показати да су новом руху постала много јача него у старом царском, што посебно вреди за Кину, која је данас једна од главних светских сила, а не би то постала да се неко време није руководила суровом револуционарном мишљу Карла Маркса, кога су можда паметни Кинези схватили и понајбоље од свих суђених и несуђених револуционара.

Јер Кинези су схватили да је реч о капиталу као субјекту историје и зато су се брзо ратосиљали претерано занесених чврсторукашких моћника попут Мао Цедунга, мењајући их дискретним скретничарима историје, попут Денг Сјаопинга, коме смо посветили прошлу колумну. Ови дискретни скретничари историје, генијалношћу оне мале неколицине људи која има довољно велику главу да схвати стратешке токове будућности, препознали су да се полако стварају услови за нову селидбу капитала, а самим тим и историје, што су маестрално употребили за уздизање сопствене нације и државе, како је управо Кина то учинила у претходних пола века.

Било је сазрело време да се капитал пресели у Азију, јер он воли свежу крв и јефтине радне ручице које му омогућују да уз све мање трошкове постиже све боље резултате. Једнако тако се век раније капитал преселио преко Атлантика у Америку, која је у 20. веку била његова обећана земља. И опет век раније преко Ла Манша у Британију, која је била његова обећана земља у 19. веку, а век и по раније у Француску, која је била његова обећана земља од средине 17. века и чувеног Вестфалског мира, којим је успостављен модеран међународни систем, па све до Француске револуције крајем 18. века.

Могли бисмо овако да пратимо селидбе капитала још даље у прошлост и вероватно бисмо опет дошли до старе Кине и других старих цивилизација које су прве научиле да раде, штеде и улажу – тада, додуше, на примитиван старински начин, али суштински сличан данашњим финансијским операцијама, јер суштина новца је увек иста. И, наравно, и да ратују, јер је логика капитала таква да он изазива сукобе самом својом логиком акумулације и централизације, односно – речено једноставним језиком – они велики морају да апсорбују мале.

Тако су ратови свих времена, па и нашег, само секције капитала који ипак не може да се пресели док не залупи врата за собом, па су све претходне селидбе капитала биле праћене мањим или већим светским сукобима – чувеним „тридесетогодишњим ратом” који је претходио „француском” Вестфалском миру, револуционарним и наполеоновским ратовима који су претходили Бечком конгресу и „англосаксонском” свету 19. века и, коначно, Првим и Другим светским ратом, који су претходили потпуном успостављању „америчког” света. При чему су Американцима у томе саслуживали нико други него Руси, тј. Совјети, што знају мало боље обавештени умови, док се то оним плићим чини као невероватно, а из тога су и данас остале неке везе између ове две силе, које спречавају да свет услед украјинског и рата у Гази оде дођавола.

Тренутно је у току нови тридесетогодишњи рат, у којем опет саслужују две силе нашег времена – Америка и Кина – које су, колико год имале различите интересе и биле често у сукобу, заправо онај пар који управо – мало борећи се, а мало и сарађујући – обавља посао нове селидбе капитала. Русија никад није била обећана земља капитала, већ је, нажалост, најчешће давала крв којом се подмазују точкови историје, па тако и данас плаћа историји данак у крви, те није да није актер ове најновије селидбе капитала, али је, на жалост по њу саму, споредни актер.

А и сам капитал је ђаво који се нећка на коју ће страну коначно окренути, али нема сумње да ће коначно тамо где му буде комфорније, удобније и надасве јефтиније за нове подвиге. Тако да су сви ратови нашег времена, без обзира на то да ли се ради о оним буквалним, као у Украјини и Гази, или трговачким ратовима који ће све више узимати маха како време иде, само производ ове неумитне логике историје и њеног главног несташног субјекта – капитала.

Озбиљни и мало боље обавештени умови виде и колико ће отприлике процес трајати и када ће се и како завршити, док они неозбиљни умови и даље неуморно ударају по маркетнингу и пи-ару, који су, истина, у нашем времену постали сурогат оне праве реалне историје, али она се неумитно увек враћа као бумеранг, па ће тако бити и овог пута.

Шта да раде мали народи попут нашег суочени с великом историјом која се поново догађа пред нашим очима?

Пре свега, треба да избегну да их она удари директно у лице, што се нама, нажалост, дешавало увек када су сеобе капитала и светски сукоби били у питању. Тако би овог пут требало правилно да проценимо тренутак и снаге како не бисмо били колатерална штета историје, као што смо били пре тачно 25 година – иако можда нећемо моћи да избегнемо оне побочне и индиректне ударе, али то никако не треба да буде директ у лице као кад су нас бомбардовали.

И друго – треба да избегнемо да у овој новој подели светског рада која настаје будемо осуђени на то да „мотамо каблове” и постанемо савремено робље капиталу, који јесте суров, али је и паметан, па једнако тако цени и свачију памет, која му је увек била управо главни ресурс за развој. То значи улагање у оне секторе, попут науке, просвете, технолошког развоја, енергетике, пољопривреде и још неколико кључних стратешких области, без којих ће свака држава и друштво у 21. веку бити тек јефтина потрошна роба, док би у супротном могли да постану скуп и тражен инкубатор знања.

Научни сарадник на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа