Истински култ доброг комшије

Још почетком каријере уметнички рад Александрије Ајдуковић је запажен, а референтним признањем 2004. године, на првом интернационалом издању Октобраског салона, најављена је нова ауторска личност.

Веома солидно едукована, ова фотографкиња изградила је мултидисциплинарни концепт стваралаштва разумевајући парадоксе времена и његове истурене алтернативне појаве. Очито, у персоналном и креативном хабитусу Александрије Ајдуковић однегована је мера социјалне и емоционалне интелигенције упадљива у њеном стваралаштву, у раду са камером и фокусима на аутентичне углове животних ситуација и стања. Током времена, награде за ауторски алтернативни филм само су потврдиле њен допринос овој стваралачкој области. Велико искуство рада са натуршчицима и у тимским пројектима било је од помоћи у реализацији и овог новог пројекта.

 Већ насловом „Интеграција у три фазе” она најављује проблемско чвориште запетљано у искуству са којим се сусрећемо током читавог живота ‒ како бити удружен, прихваћен и/или уједињен у (нову) заједницу. Фотографкиња свој случај сагледава као процес у три фазе: медени месец, отрежњење и интеграције. Овога пута, идејно, визуелно и технички разуђена тема о интеграцији представља аутобиографски увид у начине сопственог уједињења у нову животну средину. Наиме, стамбеним измештањем своје породице из урбаног у рурални миље неминовно се отворио процеп у моделу живота и навикама, у очекивањима придошлица, као и релацијама са староседеоцима. Јер истински култ доброг комшије преживео је до данас (бар у мањим срединама) као чињеница и састојак квалитета живота.

  Маркер посткоронарног времена код нас управо је пресељење продица из града у село. То искуство је Александрија Ајдуковић имала у виду када је пре две године започела пројекат са темом посвећеном (сопственој) интеграцији. Са поверењем у моћ заједничког рада пришла је новим сусеткама и увела их је у свој свет фотоапарата и камере. Може се рећи да су се у новој улози све учеснице/натуршчици сналазиле, а прилика да и саме учествују у игри стварања документарних записа камером имала је креативну моћ и искрени поглед и у сопствени живот.

  Едуковање у ходу свакако је било изазовно радозналим „ученицама”, Словакињама препознатљивим у њиховим живописним ношњама. Практично је створен утисак спонтаних свакодневних ситуација у визуелним записима које је будно око фотографкиње усмеравало, а међусобно поверење уграђено је у ову креативну епизоду у којој су актери само жене. Може се овај пројекат разумети и као феминистички концепт. Јер у пракси, кад су животи микрозаједница у фокусу, обично су жене носиоци идеја и организације, реализације и тихи лидери. Тако су рефлексије свакодневног живота у својој документарној форми креиране у проширеном пољу филма, фотографије и камере обскуре.

Поставком су добро нивелисане ситуације и односи нових удруживања у којима доминира женски принцип. Упечатљиви кадрови Словакиња поред бицикла нижу се у невеликим кружним лајт-боксовима. Ове типичне сцене из војвођанских сокака су и својеврсна ода обичају да сви возе бицикла. Своју комплексну антрополошку микростудију са сусеткама Александрија Ајдуковић развија на таблетима; померајући духовитом анимацијом садржај у аудио-визуелној игри женски разговори постају упечатљиви тренуци спонтаности и истине.

У истом ауторском рукопису је и документарни филм са кадровима суграђанки које камером снимају на Дунаву и пољани у Бановцима, селу учеснику ове уметничке сесије, ауторка тангира различите временске слојеве. Уједињујући сопствени креативни кредо са различитим оперативним алатима – фотоапаратом и камером суперосмицом – и концептом едукације и договора са суграђанкама за заједнички пројекат Александрија Ајдуковић ствара комплексну, интелигентну и хуману аутобиографску сторију, али и рефлексију актуелности нашег времена, миграцијама из града у село или у иностранство.