Перформанс о историји сексуалног васпитања

Гласови региона на овогодишњем 58. Битефу, биће у знаку предавања-перформанса. Храбро ће преиспитати све оно што смо научили када су у питању сексуално образовање, родне перспективе, идентитетска обележја, као и наш однос према природи. Једно од три предавања-перформанса, који представљају посебну целину у оквиру главног програма 58. Битефа јесте „Сексуално васпитање два: Борба” младе словеначке редитељке Тјаше Чрнигој. Пратићемо га вечерас од 20 сати на сцени Битеф театра, у копродукцији Нове Поште (Словенско младинско гледалишче, Маска Љубљана) и Места Женск.

Ово предавање-перформанс „Политикине” саговорнице Тјаше Чрнигој бави се темом борбе за репродуктивна права у послератној Југославији... О томе шта јој је била полазна основа за ову представу, она каже:

– „Сексуално васпитање два” је серија предавања-перформанса посвећена праву на сексуално задовољство као основном сексуалном праву унутар људских права. Свим темама приступа се увек документарним путем који се темељи на разговорима са женама које су поделиле своје личне приче, интервјуима са стручњацима из различитих области и архивским материјалима. Представе се међусобно разликују јер сваку од тема обрађују кроз различите изведбене језике; од уметности перформанса и театарских објеката до експериментисања са формом инсталације или изложбе. Већ на самом почетку замислила сам да једно од предавања-перформанса баци светло на историју сексуалног васпитања у Југославији, с фокусом на то како су третиране жене, њихова тела и њихово задовољство. Истражујући и размишљајући о томе како приступити овој теми, наишли смо на причу, која нам се учинила изузетно шармантном, о Види Томшич, значајној југословенској политичарки, и Францу Новаку Луки, важном југословенском гинекологу. Били су брачни пар и свако на свом пољу борио се за права жена.

Наша саговорница подсећа да је после Другог светског рата, на подручју Југославије абортус био илегалан, контрацепција за жене није била доступна, а кондоми се нису често користили. У случају нежељене трудноће жене су прибегавале нестручним абортусима, због чега су многе умрле или озбиљно угрозиле своје здравље. Била је то права епидемија нелегалних абортуса. Франц Новак се залагао да Југославија почне да промовише и производи домаћу контрацепцију за жене, увео је безбедну методу абортуса у Југославији, а у приручницима о сексуалности писао је и о важности женског задовољства у сексуалном односу. Поред тога, Вида Томшич се такође залагала за већу доступност контрацепције и за хуманије односе међу половима. Била је једна од главних носитељки идеје сексуалног васпитања, коју је Југославија уводила на системском нивоу. Сарађивала је са Уједињеним нацијама и значајно допринела томе да Југославија 1974. године у Устав унесе право на слободно одлучивање о рађању деце. „Борба” је покушај реконструкције њихових биографија и темељи се на архивским материјалима и звучним снимцима разговора с њиховом кћерком Живом Новак.

Ваше предавање-перформанс бави се темом борбе за репродуктивна права у послератној Југославији, а овај рад је уједно последњи од више делова веће целине. Да ли се неки може посебно издвојити ? И зашто је важан? Какво вам је ово уметничко искуство?

Сматрам да је свих пет делова важно, али ако бих поред „Борбе” морала да издвојим још један део, можда бих истакла „Способност”, који је посвећен сексуалним животима жена са инвалидитетом. Централни део „Способности” темељи се на интервјуима са четири жене са инвалидитетом, у самом предавању-перформансу, могу се чути аудио-снимци њихових гласова. Од почетка нам је било важно да их публика не само чује већ и види и замисли њихова тела у различитим ситуацијама. Неке од интервјуисаних жена су желеле да остану анонимне, па смо испробавале различите начине да их представимо на сцени, а да притом не откријемо њихов идентитет. Одлучиле смо се за приповедање кроз цртеже и илустрације које се пројектују на зид помоћу графоскопа и дијапројектора. Илустрације, дело Тијане Тодоровић (која је уједно и костимографкиња и сценографкиња), омогућиле су нам да на сцени прикажемо слике тела која би могла бити тела тих жена. Та тела су на сцени приказана у разним ситуацијама, укључујући тренутке када су гола, када воде љубав и када уживају. Сматрале смо да је важно да интервјуисане жене представимо као сексуална бића, јер се током разговора са њима, као и са стручњацима, често наглашавало да друштво жене са инвалидитетом углавном види само као немоћне. Ретко их доживљава као сексуална бића.

„Лепота (не)ће спасити свет” слоган је овогодишњег 58. Битефа. Како се уклапа у ваше уметничке токове?

На уметност, односно на позориште, не гледам као на нешто што би спасило свет, али верујем да га може мењати и да га мора мењати. Увек када у позоришту или уметности уопште нешто радимо, заузимамо став према друштвено-политичкој реалности око нас. Сматрам да је неопходно да као редитељка својим радом интервенишем у стварности која ме окружује. То је за мене суштина позоришта. Пре свега га видим као простор у којем је могуће дати видљивост причама које су иначе занемарене у друштву. Тај поглед на позориште за мене је бескрајно узбудљив, јер мислим да осветљавањем одређених перспектива театар може да преобликује садашњост око себе, изнова пише историју и будућност. У позоришту ме првенствено занима његов активистички потенцијал, али морам да нагласим да тај потенцијал за мене ни у ком случају није одвојен од уметничке или естетске димензије позоришта. Као ауторки, најузбудљивије ми је када уметнички поступци и стратегије органски произлазе из друштвено ангажоване позиције неког дела или његових аутора.

Друштво позоришних критичара и театролога Словеније ову представу прогласило је најбољом у 2023. години. Колико вам ово признање значи?

То признање нам много значи, а посебно је драгоцено јер представља потврду да је наша примена документарних и феминистичких пракси, које смо користиле током стварања, релевантна на највишем уметничком нивоу.