Параполитички јубилеј и сенке

У току је сећање на дане од пре десет година, у којима је група омладинаца и омладинки организовала разнолике протесте против режима Слободана Милошевића. Звали су се Отпор. Те године су биле ужасно тешке. Страховити притисци из евроамеричке зоне, дивљачко бомбардовање Србије, лоша владавина режима. Ситуација је била таква да је нужно нарастао талас противника власти покојног председника државе.

У легално деловање опозиције умешала се и организација Отпор. Једна телевизијска станица недавно је емитовала филм у иностраној продукцији, а подсетила нас је на дане када су градови Србије били облепљени црним плакатама са стиснутом песницом, њиховим визуелним симболом. Шта смо видели у том филму? Некадашње призоре са улица, али и оне ентеријере са састанака обуке за обарање легалне власти. Нека лица су данас народни представници, а нека саветници у влади. Карактеристичан је наступ једног лидера Отпора по драматургији изговарања речи: „Ја сам издајник”. Чули смо неколико пута оно што смо одавно знали: да су активности Отпора помогнуте из британских и америчких финансијских извора. А шлаг на причи биле су речи наратора да је С. Милошевић заправо реплика Аугуста Пиночеа!

Медији су протеклих дана били пуни јубилеја. Разговори, изложбе, пријеми. Председник републике примио је групу некадашњих „отпораша”, похвалио њихову улогу у демократизацији друштва и указао на могућност да неко од њих буде будући председник Србије. Као да се сви данас клањају овој некадашњој параполитичкој организацији која се после свргавања режима СПС-а припојила Демократској странци. Није баш тако.

Деловање Отпора може се хвалити, али не може да изостане и његово критичко тумачење. Свако се могао осетити, пре десет година, одговорним за стање у коме смо живели. Млади људи поготово. Није, међутим, проблем у праву на протест, већ је под лупом политичког разумевања бурних догађаја у Србији пре десет година питање каква су средства коришћена у том наступању против режима. У средишту тих средстава налазиле су се британско-америчке инструкције и њихов новац.

Коришћење страног новца у борби против власти коју су грађани Србије бирали типичан је пример политичке корупције. Ако дате новац министру да бисте добили предност на тендеру или неки други посао, ви сте га подмитили да бисте остварили свој циљ. Исти поступак имамо и у причи у којој се, додуше, не министрима, али будућим посланицима и владарима даје новац да обарају власт која је бирана, а не узурпирана. Шта је то ако не политичка корупција?

Било, не повратило се. Неке поуке морамо да извучемо. Али, историја, каже један филозоф, увек доноси нешто ново. У Србији има тих новотарија за извоз. Једна од њих се управо односи на трагове Отпора у нашем времену, дакле десет година после. Они против којих је Отпор користио сва средства, данас мирно и удобно седе један поред другог и управљају земљом. Дижу руке за владу у којој седе они против којих су користили сва средства за деловање против њихове тадашње власти. Неочекиван и узбудљиви обрт!

Шта да мислимо после свега? Да паднемо у резигнацију? Да будистички примимо све то као помирење? Де се супротставимо таквом току ствари?

Како год да се определимо, сигурно је једно: у Србији је сласт власти основни разлог постојања неких политичких партија, али и политичких активиста. Нема ту моралне одговорности, осећања кривице или примера за будућност. Удобност власти, поготово када се неко на њу навикне, јача је од свих других мотива. Просто је дирљиво када припадници странака које су најдуже на власти, пре и после 2000. године, говоре данас о „изванредној сарадњи”.

Али, шта је у души? Да ли она цвили или је утрнула па не осећа те страшне увреде као што је она да је њихов изабрани председник заменио Пиночеа. Да ли је душа мирна када зна да је уз помоћ страног новца оборена њихова легална власт?

Ко то зна? Али ова нација ће још дуго лечити своје моралне, политичке и друштвене ране из недавне прошлости. Зато, опрезно са политичким и параполитичким јубилејима, јер њихове поруке нису једнозначне.

социолог, научни саветник