ММФ КАО СУДБИНА

Креатори домаће економске политике уверавају грађане да је Србија, захваљујући мудрој и визионарској економској политици, острво стабилности у узбурканом финансијском океану. Србија ће зато профитирати из актуелне економске кризе и постати Мека за иностране инвеститоре.

Међународни монетарни фонд (ММФ) не дели то мишљење. Алберт Јегер, шеф мисије ММФ-а за Србију, домаћу економију оцењује као једну од најрањивијих у региону. Србија много више троши него што ствара, има ниску стопу штедње, огроман платнобилансни дефицит и превелик јавни сектор. Споразум са ММФ-ом одраз је такве реалности и таквог виђења српске економије.

Споразум ће важити петнаест месеци. У том периоду Србија ће моћи да користи 516 милиона долара кредита – ако јој буде требало. Држава се обавезала да ће буџетски дефицит у 2009. години смањити на 1,5 одсто бруто домаћег производа (БДП). Раст плата у јавном сектору ће бити ограничен, раст пензија такође. Буџетско трошење требало би да буде прекомпоновано како би се створио простор за инвестиције у инфраструктуру. Већ уобичајено, ММФ се користи као оправдање да би се спровеле мере за које коалиционе и популистичке владе никада немају храбрости.

Аранжман са ММФ-ом може се критиковати, али то је јалов посао – ММФ никога не присиљава на споразум. Србија је тражила помоћ ММФ-а, јер није имала избора. То ће се јасније видети у месецима који долазе.

Буџетска штедња, на којој инсистира ММФ, само je један од чинилаца који ће довести до споријег раста инфлације и смањења платнобилансног дефицита. Важнији стабилизациони фактор у вези је са смањивањем приватизационих прихода, као и са великим успоравањем кредитних прилива. Реална примања грађана ће пасти, кредитна активност банака ће се смањивати. Са мање пара у џепу грађани ће мање куповати, а трговци мање увозити. То ће смањити притисак на цене и финансијски систем ће се стабилизовати, али на нижем нивоу. Стабилизовање на нижем нивоу овде је еуфемизам за трауматично прилагођавање глобалној рецесији и плаћање цене за промашену економску политику последњих година.

Најзанимљивији део аранжмана повезан је са висином одобреног кредита. Кредит од 516 милиона долара једва да може покрити четвртину месечног увоза Србије. Истовремено, то је износ који Народна банка Србије може потрошити у неколико недеља одбране курса динара. Кредит је тако смешно мали, тако неадекватан стварним потребама и дубини економске кризе, да је у њему можда садржана и најјача порука – кроз ову кризу Србија ће морати да прође бруталним стезањем каиша. ММФ не намерава, бар за сада, да већим кредитом олакша овај процес. Вероватно је да ММФ сматра и да је велика корекција курса динара нужна, па не жели да се тај процес успори одобравајући више средстава којима би се динар бранио.

Споразум са ММФ-ом је рестриктиван, и у амбијенту глобалне кризе неминовно мора довести до великог пада БДП-а и запослености. Србија није штедела ни инвестирала када је новац обилато притицао, па ће морати да штеди сада, када новца нема. Смисао аранжмана са ММФ-ом и политика која се предлаже само је покушај контролисаног приземљења српске економије. Нови аранжман треба да помогне да се избегне хаос и финансијски колапс.

Аранжман, наравно, није развојни – аранжмани са ММФ-ом то никада нису. Кључни тест успешности аранжмана неће бити у сфери економске политике, већ у сфери његове социјалне сношљивости. На том терену, пред Владом Србије је тежак задатак и треба га започети саопштавањем истине о периоду који предстоји.

У минут до дванаест ваљане алтернативе споразуму са ММФ-ом није било. Из ове кризе Србија не може изаћи на начин како то чине неке друге државе. Повећавање буџетске и приватне потрошње механизми су које могу применити само  земље развијене привредне структуре или земље које имају платнобилансни суфицит и високу стопу домаће штедње. Привредна структура Србије и њен изузетно низак индустријски ниво нису подобни за овакву врсту стимуланса. Такве мере не би битно помогле слабој домаћој индустрији већ би само повећале инфлацију и дефицит платног биланса.

Једини зрачак наде данас је везан за инвестиције у инфраструктуру. Ако би дошло до озбиљнијих улагања у енергетику, или у путну мрежу, можда ефекат рецесије не би био тако разоран како у овом тренутку изгледа. Нажалост, и за такву врсту инвестиција новац мора доћи споља и сарадња са ММФ-ом ту може помоћи.

Без обзира на заслужено лошу репутацију коју ММФ-а има у земљама у развоју, споразум је био неминован. Реч је само о првом кораку на дугом путу нужне сарадње. Проблеми пред којима ће се Србија врло брзо наћи довешће вероватно до нових преговора са ММФ-ом и нових захтева за помоћ. Тешко је замислити да ће постигнути споразум остати непромењен до 2010. године и да ће се свести на симболичних 516 милиона долара помоћи – Србији ће бити потребно много више. nkatic.wordpress.com