Бесмртни спев из пера несуђеног лекара

Ових дана факултетским и универзитетским просторима широм планете, па и у Србији, одјекују звуци академске химне „Gaudeamus igitur” (У весељу живимо). За студенте, посебно за бруцоше, та песма је симболичко средство сазнавања нове социјалне, културне, образовне и естетске реалности. Пошто се латински језик учи у гимназијама и медицинским, али не и у другим средњим школама, студентску химну певају и слушају и они који не знају тачно значење њених стихова. О којим циљевима, вредностима, емоцијама, веровањима и надама говори ова песма?

Преко граница векова, али и преко државних, културних и језичких баријера, „Gaudeamus igitur” разлила се као свеопшта песма младости и оних који у младост верују. Док се од других химни најчешће тражи да буду знак стално будне националне или класне свести, „Gaudeamus igitur” велича идеале слободне и помало разбарушене младости: прва два стиха, који се понегде пишу и као један, у дословном преводу гласе: „Веселимо се, дакле, док смо млади.”

Бројне су и занимљиве околности које су обезбедиле дуговечност и статус ове песме у сазвежђу најпознатијих химни. Иако се у њој школи и наставницима кличе на сав глас – стиховима чији смисао разумеју и они који нису учили латински (Vivat academia, vivant profesores!) – индикативно је да песми није нашкодило ни време опште дезеколизације и афирмисања бројних ваншколских облика образовања и подуке. Прича је утолико занимљивија ако се зна да су стихови песме „Gaudeamus” највећим делом потекли из пера несвршеног студента Јохана Кристијана Гинтера, који је у другој деценији 18. века у Витенбергу узалуд покушавао да постане лекар. Али у своме времену овај несуђени медицинар није имао много успеха ни као литерата: године 1719. пропао је на конкурсу за дворског песника у Дрездену с образложењем које није охрабрујуће: „Таквима је место у студентској мензи или крчми.”

За званичне критеријуме онога доба, Гинтерови стихови били су исувише слободни. Њихову рецепцију није много олакшало ни ауторово ослањање на један прилично распрострањени покајнички напев из 13. века; елементи овог реквијема данас су препознатљиви у другој и трећој строфи, где се пева о пролазности живота.

У фонд дуговеких академских спевова „Gaudeamus” је дефинитивно увршћен пре скоро два и по столећа. У Халеу је 1781. изашла из штампе збирка студентских песама „Studentlider”, у којој је Гинтерова здравица заузела запажено место. Приређивач ове књиге, бивши жупник Кристијан Вилхем Киндлебен, задржао је Гинтерову мелодију и коначно уобличио текст. Јохан Кристијан Гинтер био је тада увелико мртав те није могао да ужива ни делић заслужене славе. Умро је са само 28 година и у великој беди, још 1723.

Идеали потоњих генерација школараца нису долазили у колизију са онима који су инспирисали Гинтера. Напротив, околности као да су песми „Gaudeamus” све више ишле наруку, и она се све дубље укорењивала. Почетком 19. века Гинтеров весели спев могао се чути на бројним европским универзитетима. „Gaudeamus” је настао и ширио се на заласку златног периода латинске средњовековне књижевности. Минуле су биле године у којима се латински језик на северу простирао до Исланда и Финске, а на југоистоку до Палестине. Започео је развој националних језика, али је латински и даље остао језик науке и поезије. Чак су се и стихови написани народним језиком преводили на латински као светски језик.

Данашњим читаоцима „Gaudeamus” може да послужи и као сведочанство неисцрпности латинског књижевнојезичког врела. У занатском смислу, песма представља ремек-дело. Има седам строфа међу којима влада неуобичајена строгост правилне варијације. Наглашени и ненаглашени слогови измењују се на начин који раније није познавала ни римска ни грчка метрика; песмом „Gaudeamus” је нагласак дефинитивно преовладао као темељ ритма, а развила се двосложна и вишесложна рима. Први стих ове химне има редовно седам слогова, а остало су шестерци. То важи, разуме се, и за насловни стих: за разлику од француског, у латинском је ау двогласник, што значи да је први глас слоготворан, док други у изговору има сугласничке особине.

Основну тему химне „Gaudeamus” (слављење младалачке одважности и отворености осећања) варирали су многи потоњи композитори. Срећемо је, на пример, у Листовој „Хуморесци”, у Брамсовој „Академској увертири”, у концертној увертири Кос-Анатолског, итд. Немачки композитор Енгелберт Хумпердинк написао је 1919. оперу из студентског живота под насловом „Gaudeamus”.

„Gaudeamus igitur” данас је званична химна Универзијаде, студентских спортских игара које се одржавају од 1957. године, а чији је домаћин Београд био 2009. Универзитетска химна најчешће се пева на латинском језику. На српском језику, пева се у преводу који је, држећи се музичке матрице оригинала, на моју молбу, мајсторски сачинио Драгослав Андрић, песник и преводилац.

Hodie mihi, cras tibi – односно, за оне којима је старогрчки ближи од латинског: Данас мени, сутра теби!

*Књижевни историчар

Радости у младости

Радости у младости

То је твоје доба,

Јер кад дођу млади дани,

Зар ће старост да нас брани

Од хладнога гроба?

Можда ти што ходаху

Некада по свету –

Још под травом, ил’ по плавом

Небу, међу сном и јавом

Куну судбу клету?

Све што видиш пролази,

Живот брзо бледи.

Били јаки или слаби –

Неумитна смрт нас граби,

Никог не поштеди.

Зато – вечно живели

Универзитети,

Професори и студенти,

Асистенти, апсолвенти –

Ко се кога сети!

Живеле нам девојке,

Љупке, лепе, чедне,

Нека живе супружнице,

Дружице и радилице,

Одане и вредне!

Живела република,

И сви што јој служе,

Сваки град и свако поље,

И мецене добре воље –

Живели што дуже!

Злобници нек ишчезну,

Нека бежи туга!

Нек се губи, као ђаво,

Све што себи даје право

Да се нама руга!