Тихи лапот у Србији

Активисти Црвеног крста недавно су у једном засеоку у Србији наишли на двоје старијих супружника који су заборавили да говоре, што је пре свега последица тешке друштвене изолације коју су ови несрећни, усамљени и сиромашни људи више година трпели. Код нас, нарочито у руралним планинским срединама, тренутно живи стотинак хиљада старијих у изузетно тешком положају, а бирократизација је изражена – примера ради, да би остварили право на добијање материјалног обезбеђења и помоћи (популарно, МОП) потребно је да приложе чак 18 докумената.

Ови узнемирујући подаци, који су се могли чути на јучерашњој дебати „Живот старијих у Србији”, одржаној јуче у Центру за демократију у Београду у оквиру пројекта Демократски политички форум, сведоче о неопходности борбе за смањење сиромаштва и повећања толеранције и жеље да се старији људи, као на Западу, укључе у друштвене токове. Све ово би се лакше остварило ако би се код нас применили бар неки од механизама који су у систему Европске уније одавно укорењени, као што су развој већег броја услуга на локалу, доживотно образовање старијих и продужетак рада после пензионисања уколико за то постоји воља. У Србији треба што пре да заживи услуга геронто-хранитељства, која би постепено допринела да се скине бреме са пребукираних домова за стара лица и уз одговарајућу обуку упослила стотине незапослених жена, неки су од закључака скупа.

– Старије особе и развијање система услуга на локалу су апсолутни приоритет Министарства за рад и социјална питања. Очекујемо да ће до краја 2009. године 140 српских општина имати веома развијене стратешке планове социјалне заштите старих. Тренутно је девет услуга у пилот-фази – рекла је Ивана Ћирковић, из тима за имплементацију стратегије за смањење сиромаштва.

Драгољуб Мићуновић, један од оснивача Центра за демократију, подсетио је присутне на потребу сузбијања дискриминације старих, који су често искључени из политичког живота и конкурисања за посао, али и на то да би се Србија, која се сада са просечном старошћу становништва од 40,4 године налази међу десет „најстаријих” држава на свету, вероватно нашла на самом дну глобалне лествице што се тиче шанси за преживљавање старијих, како због мањка адекватне неге и лекова, тако због сиромаштва и одсуства социјалне солидарности.

– И данас код нас постоји лапот: он се врши преко медија. Главни аргумент у парламентарној дебати против избора Јована Кркобабића за потпредседника владе биле су његове године. Да ли је у САД ико правио непримерене алузије на старост кандидата на протеклим изборима? Професоре универзитета у Немачкој не шаљу у пензију. Код нас је потребно донети закон о генерацијској равноправности – држава се не понаша рационално према знањима и ресурсима старих – рекао је Мићуновић.

Млади нису мотивисани за волонтерски рад са старима, а медији лоше покривају проблеме са којима се суочавају старији суграђани и при том производе стереотипе. Надежда Сатарић из организације AMITY истакла је да је потребно донети закон о волонтерском раду и скренула посебну пажњу на бројност људи који имају више од 30 година стажа, али који не могу формално да оду у старосну пензију, нити да остваре социјалне трансфере попут туђе неге и помоћи и помоћи у кући, а често немају ни сроднике који би им помогли.    

– Ипак, треба са прецизношћу утврдити колика је имовина људи који траже социјалну помоћ: они понекад долазе у џиповима да је добију – била је изричита Јасминка Веселиновић из Градског центра за социјални рад Београд, додавши да локалне самоуправе треба да дозволе наплаћивање геронто-услуга по економским ценама оним људима који за то могу да издвоје средства, која би се онда преусмерила ка сиромашним старијим особама, што је одавно стандард у Уједињеном Краљевству.