Партизанов официр и голгетер

Марко Валок (Сурчин, 5. март 1927 – Земун, 30. септембар 2024) остаће упамћен као рекордер по броју погодака у „вечитим дербијима”. Дао је Црвеној звезди 13 голова у првенству и пет у Купу Југославије – у просеку гол по утакмици.

Причало се да га је лопта хтела против највећег ривала. Био је врло скроман, па је то подгревао својим тумачењима. Једном је као официр на одсуству дошао да гледа утакмицу Партизан – Црвена звезда. Јавио се друговима у свлачионици, а тренер га није пустио да оде – морао је на терен. У једном тренутку лопта се одбила од стативе, погодила га и ушла у гол.

Презиме Валок било је врло познато у фудбалском свету и пре рата. За београдску Југославију играо је Марков даљи рођак Фрањо Валок. Није га познавао све до једног гостовања београдских „црвених”. Тада је једва дочекао крај утакмице да приђе познатом фудбалеру и представи му се: „Чика Валок, и ја сам Валок!”

С 12 година је почео да игра фудбал у земунском Витезу, а кад је клуб после окупације 1941. прешао у Београд постао је члан Грађанског из Земуна (тада под НДХ). Био је илегалац, а 3. маја 1944. отишао је у партизане. Рат је дочекао као потпоручник и с два ордена.

Као фудбалер тима Крушевачке дивизије Корпуса народне одбране Југославије играо је на неком војном турниру у Загребу. Тамо га је видео тренер шампионског Партизана, чији је тим тог дана играо против Динама.

Кад се Валок вратио у Крушевац стигла је наредба да се јави Централном дому Југословенске армије, при којем је радио Партизан. Пошто је маштао да буде пилот-ловац рекао је да ће да дође ако не буде примљен у Ваздухопловну школу. Одбијен је (после много година је сазнао да су му то „средили” из Партизана) и у септембру 1947. постао је члан војног клуба.

Као поручник био је један од руководилаца војне Фискултурне школе у коју су ишли сви чланови Партизана. Без обзира на то, на тренинзима се понашао као редов пред претпостављенима, јер су то били све сами асови. Да би стекао место у првом тиму морао је много да вежба, што је чинио још у Крушевцу. Тамо је као фискултурни руководилац дивизије устајао још док је био мрак и трчао да стекне кондицију, а кад би свануло радио је с лоптом, па онда обављао редовне војне дужности. Слободно време, разуме се, користио је да још тренира.

После пола године у Партизану је постао првотимац и преузео улогу коју је имао Бобек. Пре тога је тренер Шпиц убедио свог најбољег играча (и једног од водећих у Југославији) да ће много више да постигне као везни играч, него као центарфор.

Уврежено је мишљење да се данас мукотрпно тренира, а да је некад било лакше. Међутим, није баш тако. Како би иначе Валок могао по сто пута оштро да удари лопту главом и да му се она врати?! Исто тако и волеје левом и десном.

С Партизаном је 1949. освојио првенство, Куп Југославије 1952, 1954. и 1957, а 1950. је био најбољи стрелац лиге са 17 голова. За шампионску титулу је добио роман Николаја Островског „Како се калио челик”, за стоту утакмицу у клубу шаховску гарнитуру коју су направили робијаши у Пожаревцу, за 200. сервис за ручавање за шест особа, за 300. радио-апарат марке „космај”.

Иако је био кобан по Црвену звезду, имао је толико добре односе с њом да ју је појачао на турнеји по Бразилу 1955. Да оде с њом имао је и лични разлог. Тамо је живео његов рођени брат кога никад у животу није видео (отац му се вратио из Бразила, а старији син се тамо заљубио и остао) и коме се изгубио траг. Тамошње новине су објавиле да брат тражи брата и коначно су се срели.

На 470 утакмица за Партизан дао је 411 голова (у првенству 90 пута стрелац на 169 мечева). У њему је играчку каријеру завршио као капитен 25. фебруара 1959. у Београду против пољског војног клуба Легија из Варшаве (5:5) и дао један гол. Била је то и последња утакмица коју је Партизан одиграо пре него што је прешао на црно-беле боје.

Уз сагласност ЈНА прихватио је да буде спортски инструктор бурманске армије, с чијим је војним тимом (1959–1963) три пута био првак државе. Пре повратка је о свом трошку у Рангуну штампао извештаје о раду с бурманским фудбалерима и поклонио их заинтересованима да наставе.

Код куће је добио задатак да ради у Партизану, с којим је највећи успех остварио у пролеће 1965. После великог раздора у клубу поверен му је први тим и с њим је освојио првенство. То је она генерација која је наредне сезоне играла у финалу Купа шампиона.

На сопствени захтев 1967. престала му је служба у ЈНА, у којој је стигао до чина потпуковника (Вишу војну академију у Београду завршио је 1964). После тога је био тренер Напретка (1967/68), ужичке Слободе (1968/69), Младости из Смедеревске Паланке (1969/70), Галенике из Земуна (1970/1971), Црвенке (1972), Тетекса (1973), Рада (1973–1975), Будућности из Подгорице (1976/77, финалиста Купа Југославије), ОФК Београда (1979), Фјурија из Филаделфије (1978–1980), Борца из Бањалуке (1982), Сахела из Кувајта (1982/83) и Адане Демир из Турске (1983/84).

За репрезентацију је одиграо само шест утакмица (1949/50) и дао три гола. Био је на челу селекторске комисије 1977/78. у квалификацијама за Светско првенство (аматерску репрезентацију Југославије водио од 1966. до 1976). Упркос чувеној победи у Букурешту са 6:4 против Румуније задатак није остварен.

Бобек му је дао надимак Жила, јер је био жилав. Ни ударци ни провокације нису могли да му одврате пажњу од лопте. Као тренер је избегавао уговоре на дуже. Сматрао је да не треба много времена да се види да ли су се тренер и клуб нашли.

Отишао је као последњи из поколења које је после рата подизало наш фудбал. Био је дружељубив, па су га на своје прославе редовно звали из многих клубова. Можда је то богатство пријатељима и допринело да превали тако дуг животни пут.