Затвор је огледало друштва

Овогодишњи 58. Битеф ушао је у друго полувреме. Поклоницима нових театарских тенденција у самој завршници фестивала предочена je представа „Палмасола – затворско село”, у режији Кристофа Фрика, настала у продукцији „Клара Театерпродукционен” из Базела. Заснован је на вишегодишњем истраживању једног од најозлоглашенијих затвора на свету, такозваног затворског села Палмасола у граду Санта Круз де ла Сијера у Боливији. Креативни тим 58. Битефа дуго је трагао за адекватном локацијом извођења ове представе. За сусрет са београдском публиком синоћ и вечерас (20 сати) одабрали су простор у Циглани (Клуб љубитеља тешке индустрије).

Овај затвор изграђен је касних осамдесетих година прошлог века и у њему тренутно живи више од 6.000 мушкараца и жена, од којих је само четвртина званично осуђена.

Кристоф Фрик, гост Београда и Битефа, своја искуства поделио је са нама у интервјуу за „Политику”. Он и његов тим једина су уметничка трупа која је до сада добила дозволу да проведе неко време у Палмасоли, да разговара са затвореницима и другим актерима овог специфичног система и уопште документује свој боравак тамо. О томе шта је била основна грађа за представу, наш саговорник каже:

– Интересовала ме је супротстављеност боливијске и европске перцепције затвора. Због тога је лик „гринга”, Европљанина ухапшеног због шверца дроге, нама тако битан. Он нема представу како закони затвора функционишу. Мора да се прилагоди, за веома кратко време и у веома суровим условима.

Хтели смо и да испитамо да ли је „нормалан” живот уопште могућ у затворским условима.

Ви и ваша трупа први сте који су успели да добију дозволу да проведу неко време у Палмасоли, разговарају са затвореницима и другим актерима у оквиру тог специфичног система. Шта вас је навело да промишљате такву причу?

Искуство је било, наравно, веома различито за боливијске и европске колеге. Боливијци су знали шта да очекују. Хорхе Антонио Аријас био је два пута утамничен у Палмасоли, Омар Калисаја Калисај живео је на улици као дете, па је тако дошао у контакт са светом криминала, Марија Тадео Урзагасте радио је у поправном дому као повереник за извршење условних осуда, а наш драматург Јонатан Торес у више наврата је, као новинар, извештавао о затвору. Европљани у нашем тиму, с друге стране, нису имали представу о томе, и искрено говорећи: били су у страху. Страховали смо да ће нас паралисати суровост затвора. Међутим, током рада у затвору доживели смо интензивне људске сусрете и то је оно што је направило снажну противтежу. Затвореници су чезнули да причају о реалностима живота у затвору и то је било преплављујуће осећање за све нас. Често смо морали да коригујемо сопствене предрасуде.

Палмасола прича о стратегијама преживљавања неопходним да се издржи у тако неповољним друштвеним и животним околностима. Каква су та професионална и животна искуства?

Затвор је врло прецизно огледало друштва. Можете да претпоставите да су боливијски затвореници били суочени са корупцијом и насиљем и током живота на слободи. У затвору Палмасола или сте на врху хијерархије и имате моћ или се трудите да не доспете у невољу и сукоб ни са ким, јер су последице углавном врло сурове. Оно што ову причу чини још интензивнијом јесте начин на који је испричана, пошто публика није само пуки посматрач који из таме и удобности својих седишта зури у нешто што је географски и емотивно далеко од нас.

Испричајте нам неку анегдоту, личну опсервацију...

Публика прати глумце током извођења. За нас је увек интересантно да посматрамо како се публика понаша. Колико брзо схвате правила комада, па стога, до одређене мере, и правила затвора? Да ли гледаоци стоје у ћошку или трче за глумцима? То је узбудљив процес учења за групу у кратком периоду.

Шта значи живети у овом затворском селу?

То умногоме зависи од свачије личне ситуације. Већина затвореника која ту борави заточена је због сумње. По правилу имају мало новца и препуштени су на милост и немилост структури унутар затвора која је налик на мафијашку, али и корумпираном затворском систему. Неки се прилагоде условима и изграде неку врсту пребивалишта које понекад успеју чак и да изнајме или продају. Они на врху хијерархије углавном служе максималне казне, те зато немају више шта ни да изгубе.

Како се ваша представа уклапа у слоган овогодишњег Битефа: „Лепота (не)ће спасити свет”?

На ово питање најбоље могу да одговорим тако што ћу испричати како је уопште дошло до ове продукције. У Боливију сам заправо отпутовао са глумцем Николом Фриценом да бих покренуо пројекат о невероватно богатом биодиверзитету те земље и опасностима које му прете. Међутим, што се више јављало питање о условима живота народа, то се чешће помињао затвор Палмасола. То је довело до промене тренутног фокуса продукције. Нисмо ми тражили затвор, већ је он закуцао на наша врата.