Отпори према патријархату

Тематски блок предавања-перформанса на 58. Битефу почео је словеначком продукцијом „Сексуално васпитање 2 – Борба” у режији Тјаше Чрнигој, која се у првом плану бави питањима сексуалних слобода и права на абортус. Радња се у највећем делу одвија у времену после Другог светског рата, у Југославији (чији се дух непрестано оживљава и слави), када је дошло до епидемије абортуса са бројним трагичним последицама, због чега се родила потреба за рађањем индустрије контрацептивних средстава. Сенди Бакотић и Ванда Велагић су наши водичи кроз историју првих дијафрагми, оне нас шармантно, духовито и са лакоћом упознају са пионирима производње, али и са анатомијама женских и мушких тела, уз детаљно рашчлањивање сексуалног уживања. Ово предавање прате документарни материјали, фотографије и аудио-записи, који нас на више фронтова упознају са проблематиком, а по важности се издваја довођење теме у данашњи контекст, када се поново постављају питања о ограничењима права на абортус, односно, у преводу, о укидању освојених слобода. Уз те идеје се овај перформанс ефектно завршава, ненаметљиво сугеришући понављање историје, (вечних) сукоба између конзервативизма и либерализма. Главни део представе је изведен на сцени Битеф театра, чему је претходило непотребно измештање публике, односно почетак игре испред зграде Битефа и у клубу, шетање гледалаца и смештање на позиције које нису најбоље за несметано праћење радње, што је довело до расипања пажње у том уводном делу извођења.

Нареднe вечери је изведено дело „Правићемо нешто о рату, роду и слободи, зваће се: шта би рекла Челси мени”, у галерији „Подрум” Културног центра Београда, за свега тридесетак гледалаца, који су могли да изаберу да ли ће бити у активном или пасивном делу учесничког простора. Аутори и извођачи Ирена Ристић и Ђорђе Живадиновић Гргур нас упознају са друштвено-политичким ангажманом Челси Менинг, трансродне узбуњивачице, која је попут Едварда Сноудена, као бивши војник и обавештајац у америчкој војсци, објавила поверљиве информације и снимке америчког учешћа у ратовима у Ираку и Авганистану, због чега је ухапшена и осуђена за издају. Аутори овог предавања-перформанса воде гледаоце кроз различита тумачења њене позиције у јавности, између херојства и издајништва, истинитости и лажњаштва, утврђујући сложеност јавног дискурса. Поједини гледаоци из активног дела се јављају за реч, откривајући ставове према Челсином ангажману, углавном афирмативне. У каснијим сегментима извођења, гледаоци се пријављују да преузму лик Челси, одговарајући на питања о њеним активностима, али и боравку у затвору. Главни део радње се одвија око једног стола са мноштвом докумената, књига, макета, груписаних око проблема ризика слободног мишљења и деловања, што је и основно питање у представи, у коју су укључене и видео-пројекције и кореодрамски елементи (дизајн сцене Шкарт колектив). Ово више предавање, а мање перформанс са јаснијим сценским и уметничким вредностима, оставило је знатно блеђи утисак од словеначке продукције.

„This Is My Truth, Tell Me Yours” ауторке и извођачице Јасне Жмак треће је дело у групи означеној предавања-перформанси на 58. Битефу, чије је полазиште лично искуство из 2011. године, када је Жмакова, као гледатељка словеначке представе „МандићСтрој” глумца Марка Мандића, због пуцања сценског пиштоља искусила озбиљне поремећаје слуха. Полазећи од овог трауматичног искуства које и даље има последице, јер она и после тринаест година живи са зујањем у ушима, чему се непрестано враћа у извођењу, Жмакова у монодрамском облику истражује однос према уметничкој продукцији, преиспитује личне и туђе ауторске позиције, као и одговорност према себи и другима.

Може се рећи да је ова представа најближа форми стендапа, са елементима предавања-перформанса, али и психодраме, а карактерише је врло живо, непосредно и сасвим упечатљиво присуство извођачице. Шармантно анксиозна, Јасна се и не труди да сакрије нервозу на сцени, напротив, она постаје једно од поља борби, пред гледаоцима. На празној позорници, ауторка нас упознаје са њеним радом драматурга, у представама Борута Шепаровића и Оливера Фрљића, између осталих, проблематизујући непрестано функцију савременог позоришта, и критички се битно осврћући нa терет живљења у патријархату, на подређеност жена и насиље којем су свакодневно изложене. У погледу теме, али и основе извођачког приступа, представа нас је подсетила на пројекте драматуршкиња и списатељица Маје Пелевић и Олге Димитиријевић, на пример на „Свет без жена”, где су блиско, на пољу стендапа и предавања-перформанса, истинито, али уз незаобилазне дозе (ауто)ироније, огољене трауме живота и рада у патријархалним условима.