Насиље у породици је глобално питање

Сан Себастијан – У мучној сцени негде на почетку кинеског филма „Везани у рају”  редитељке Ху Син, главна јунакиња пркоси свом насилнику изговарајући реченицу: „Немој да ми размажеш шминку, гости су још овде”, одржавајући тако крхкост породичне фасаде коју је принуђена да подржава.

Од тих почетних сцена са јасним наговештајем тематике породичног насиља, па до приче о судбинској љубави, позната и вишеструко награђивана кинеска сценаристкиња Ху Син, дебитујући сада као редитељ, води своју причу – зановану иначе на истоименом роману Ли Суевна – са завидном сигурношћу и маестралним наративним и визуелним решењима.

У ексклузивном разговору за „Политику“, вођеном пре церемоније доделе награда током које је обелодањено да је филму „Везани у рају” припала награда жирија за најбољи сниматељски рад – филмску фотографију (Пијао Сонгри) и награда Фипресци за најбољи филм, Ху Син говори о важности адаптације романа тако да одражава тренутну друштвену и економску ситуацију у Кини, о усамљеним душама које се чврсто преплићу у три временска простора и утицају кинеске поп културе коју представља Феи Вонг...

Први пут сам видела у кинеском филму тако сензуалне, готово еротске сцене између у мушкарца и жене. Храбро од вас?

Не знам, али дефинитивно су те сцене већим делом настајале још у поцесу писања сценарија. Моја филмска прича је заснована на роману Ли Суевена, али сам желела да буде савременија и прилагођена актуелним друштвеним и економским приликама. Чак и док сам писала, осећала сам да је прича већ пуна страсти и можда је то и био главни разлог што сам одлучила да је лично ја режирам. Урадила сам две верзије сценарија, али након тога сам осетила потребу да режирам овај филм јер ми се у глави већ јасно уоблићила идеја о потребној интеракцији између мене и глумаца, мене и сниматеља, сценографа. Уследиле су наше страствене међусобне преписке, а њихове повратне информације само су ми потврдиле баш оно што сам замисила у процесу писања сценарија.

Судбина интервенише у случајном сусрету ваших јунака, спаја их концерт Феи Вонг када се две изгубљене душе сударају и прогута их страст?

То је пожуда на први поглед, а након још једног случајног сусрета, љубав узима маха. Тачно је да их прво прогута страст и они понесу свет са собом, показујући од почетка способност да изразе како све може изгледати мало другачије када сте заљубљени. Однос мојих ликова Сја Јо и Су Зитајиа супротставља интимност са рањивошћу, друштвеном класом, естетиком, физичком болешћу, са емоционалном сломљеношћу. То је такође контраст урбаног и руралног окружења, страсти и усамљености.

Сви ови контрасти које помињете захтевали су и снажну везу између вас као редитеља и директора фотографије-сниматеља?

Пијао Сонгри и ја смо током снимања радили у савршеној синхронизацији и потпуно сам веровала његовим визуелним инстинктима. Морам да нагласим да иза овог филма заиста стоји тимски рад, јер су све од себе давали и сценограф и костимограф и глумци.

Ваш филм је и велика визуелна поема, ту су пејзажи природе и пејзажи градова, али и сцена која подсећа на Микеланђелову „Пијету”. Свесно?

Ту сцену у купатилу, у кади, када Су Зитаји као да лежи у наручју Сја Јо, снимали смо из различитих углова и у једном тренутку нам се учинило да смо пронашли најбољи и још тада смо коментарисали да подсећа на неку стару слику италијанских мајстора. Сада када кажете то заиста може да буде и Микеланђелова скулптура „Пијета”.

Неки кадрови ме подсећају на оне из дела Ђа Жанкеа. Волите његове филмове?

Драго ми је да то кажете. Ђа Жанке и ја смо велики пријатељи и његов утицај је сигурно присутан. Свесно или несвесно, али да – ту је. Очигледно има пуно редитељских изазова, али добра ствар је то што увек могу много да научим из овог процеса. Писање сценарија је за мене много лакше. Режија је другачија врста одговорности и знатно шире поље исцрпљујућег рада. Током свега тога учила сам и само сам радила и радила.

Још на почетку филма је и питање породичног насиља. Да ли је то проблем о коме се не говори често у Кини?

Насиље у породици није само проблем у Кини већ и глобално питање. Према најновијим статистикама, код 8,6 одсто кинеских брачних или парова који живе заједно жене доживе физичко или психичко насиље од партнера. То није тема о којој се у Кини не може причати. У медијима има много вести о насиљу у породици и влада заиста покушава да се позабави овим питањем. Проналазе се и решења, али као и свугде у свету многи не желе јавно да говоре о сопственим примерима насиља у породици, као да је људе и даље срамота да то признају. Тема насиља над женама у породици, која је део позадине мог филма, није била у оригиналном роману.

Интернационално сте одавно препознатљиви, јесте ли размишљали о томе да можда снимите филм и у иностранству?

Имам нека маштања. Имам и причу чији би актери могли да буду кинески глумац Су Ђин Ли и Антонио Бандерас. То би могло да се снима у Кини, али и у иностранству. Наравно, то је све још у фази маште. Језик може да буде потенцијална баријера.

Можете ли за крај да ми кажете о том важном присуству кинеске поп иконе Феи Вонг, коју не видимо али је чујемо у филму?

Она је идол моје филмске јунакиње. Феи Вонг можда није неки фантастичан музичар, али је за кинеске обожаватељке она симбол независности и слободе, јер је њен став према животу утицао и још утиче на многе младе жене у Кини. Одувек је била позната по томе што је веома независна. Она увек има главну реч о свом животу. Тешко је њу лично имати у филму, али сам укључила две њене чувене песме у сценама одласка на концерт.

Награда Фипресци за најбољи филм

Сан Себастијан – Петочлани жири Међународне федерације филмских критичара – Фипресци једногласно је донео одлуку да своју награду за најбољи филм на 72. Сан Себастијан фестивалу додели управо филму Ху Син „Везани у рају”. У образложењу жирија се каже да је овај филм „изванредна дебитантска игра која нас је запањила својом маестралном адаптацијом сложеног књижевног текста”.

– Снажан поглед на неустрашивост, смрт и жељу. „Везани у рају” не само да је остварен у својим изведбама и режији, већ има и атмосферску фотографију, убедљиву монтажу и евокативни дизајн звука... Филм одржава незаборавну мешавину меланхолије и психолошке сировости и формалне смелости која клима главом на француски „нови талас”, говорећи такође о Хуиним деценијама рада као успешног сценаристе који је узбудљиво постао и нови редитељ – речено је још у образложењу.