У име народа

Требао ми је заиста јак разлог да тог бљутавог дана промолим нос и превалим пола града, зарад пића у кафани неприкладног имена за ово доба године – "Сунце". Мада, знао сам да он никада не зове улудо и да позив, баш у ту гостиону, значи да ћемо опет наздравити неком апсурду и неисцрпној људској глупости, како смо то већ толико пута чинили у "Сунцу".
Већ су били ту када сам стигао. Мој драги пријатељ и његова нова "пратиља" – безлично плава судска коверта. Каваљерски, прво сам пружио руку "њој". Типична "спонзоруша". Једва да су заједно неколико сати, а већ га је олакшала за 4.000 динара и нешто сиће на име судских трошкова. Све то, наравно, "у име народа", који од тога неће имати баш никаквог ћара...

Но, вратимо се мало уназад, неколико месеци пре овог "пасјег" дана када је мом пивском сабрату, трећег дана посете Србији, у госте дошла познаница из Француске и када је заправо почело све.

Поштујући стари удбашки закон о обавезном пријављивању полицији страних гостију, отишли су њих двоје до СУП-а на Савском венцу да пребрину и ту бригу. Љубазни референт је узео њихова документа, просто не верујући да се још неко придржава поменуте одредбе и једнако љубазно им, после неколико минута, вратио иста, уз папир приде.

– То вам је пријава, јер нисте у предвиђеном року од 12 сати по уласку у земљу пријавили госта из иностранства – ритмичком љубазношћу је референт растумачио бледуњава слова фелеричне писаће машине на јефтиној хартији, мом збуњеном пријатељу.

Узалуд објашњење да гошћа код њега није дошла првог, већ трећег дана туре кроз Србију и да самим тим није могао да испоштује дванаестосатни рок за "дојаву". Време јесте релативно, али не баш толико. Осим ако се не нареди другачије, или не пропише законом.

Узалуд и једино смисаоно питање: "А шта би било да уопште нисмо дошли овде?!" Одговор је изнова потврдио стару претпоставку да су право, правда и разум у дубокој свађи.

– Ником ништа. Баш ништа не би било... – изнова је референт органа јавног реда и мира, гоњења и још којечега показао завидно познавање правне проблематике и терминологије.

Речју, кажњен је, јер је испоштовао закон. У супротном, сада би имали за десетак тура више, а симпатична Францускиња би остала ускраћена за благослов познат као: пословични шарм београдских полицијских референата.

Жао ми је пријатеља, искрено. С друге стране, задовољан сам, јер је и ово виђење у драгом нам кафанчету испунило очекивања. Ето, опет наздрављамо неком од силних апсурда београдске свакодневице.

Можда би му било лакше да зна колико се осећам привилегованим што седим у друштву човека који је збунио систем – поштујући га. Мали корак за њега, али велики за оног референта којем колеге још не верују да му се после толико година напокон исплатило седење за заборављеним шалтером у запећку прописа и закона. Правда је слепа, али изгледа да има и неких менталних недостатака...

На крају крајева, шта би с оним: "Београд, град отвореног срца?!" Треба ли томе додати и "отворене шалтере" за маркирање сваког страног госта?! Треба ли домаћини да раде посао полицијских службеника на граничним прелазима?!

Како да објасним баби из Црне Горе да због тога што је са станице трком водим у СУП да попишу њу, сир, кајмак и пршуту не значи да је ико сматра потенцијалним терористом. Само поштујемо закон по којем је она "елемент" у чије кретање ваља бити упућен.

С обзиром на њене године и брзину корака то и није неки проблем. И 12 сати би нам било мало да стигнемо до најближег "љубазног референта", али на срећу сад знам за јадац. Окасним ли, нећу ни отићи. Четири хиљадарке више у новчанику. Мало ли је...