Суботић херој источне Африке

Специјално за „Политику”

Најроби – У школским клупама у малој сеоској школи „Туркана”, на северу Кеније у пограничном појасу са Етиопијом, први пут седе и девојчице, захваљујући једном Србину – Невену Суботићу, бившем фудбалеру са запаженом каријером на међународној сцени. 
Разлог нешколовања женске деце у овим руралним деловима уз 860 километара дугу границу никада нису биле религијске забране (становништво на северу Кеније као и у суседној Етиопији је већински хришћанско), већ недостатак воде за пиће. 
Суботић је бивши репрезентативац Србије у фудбалу, прослављени играч прволигашких клубова у Немачкој, Француској и Аустрији, који је по завршетку професионалне фудбалске каријере, 2012. године, основао Фондацију „Невен Суботић” симболичног назива „Добро : Поштено”. 
Фондација помаже локалним заједницама и школама у Танзанији, Кенији и Етиопији изградњом бунара, санитарних објеката и канализација. Ово омогућава деци, а посебно девојчицама, јер су родитељи уместо у школу женску децу много чешће него мушку слали по воду, да сада редовно похађају наставу. 
Сеада Кулу Гелма, градоначелница оближњег места Мојале, које је од главног града Кеније Најробија удаљено више од 800 километара, описује колико је свакодневни живот становницима овог пограничног појаса био тежак. 
„Скоро пола милиона људи из Кеније, Судана, Етиопије и Танзаније није имало приступ чистој води за пиће, санитарним чворовима и хигијенским условима живота. Али Фондација ’Невен Суботић’ већ дванаест година гради бунаре, уводи канализационе и санитарне чворове у школе и здравствене станице. Деца и жене више не морају свакодневно да се излажу опасности и тешком раду проналажења и доношења воде до кућа. Вода је захваљујући нашем хероју господину Невену сада доступна за три стотине хиљада људи!” 
Фондација „Добро : Поштено” обезбеђује да се сто одсто свих прикупљених донација директно инвестира у пројекте, пошто Суботић лично покрива све административне трошкове. Од оснивања фондација је постала кључни актер у борби против несташице воде и лоших санитарних услова у источној Африци. 
У просеку, жене и деца у руралним областима Црног континента носе канистере воде на раздаљинама од шест километара па и више. Многи страдају у тој свакодневној бици за живот, канистер пун воде тежак је око двадесет килограма. Све то одузима много снаге и животне енергије деци, трудницама и старијим особама. 
„За нас у фондацији ова неправда је неприхватљива. Са нашим пројектима изградње бунара, канализације и санитарних чворова стварамо значајне животне перспективе за људе у руралним регионима без воде у Етиопији, Кенији и Танзанији”, објашњава Суботић. 
У својој аутобиографској књизи „Дај све од себе” он је обрадио тему социјалне (не)правде на примеру своје породице. Када је 1990. имао две године, његови родитељи, сестра и он су избегли из Бањалуке у Немачку, пред сам почетак грађанског рата у Југославији. Десет година касније, породица је морала да се пресели у САД како би избегла депортацију из Немачке. Суботић се са осамнаест година вратио из Америке у Немачку, где је у Дортмунду започео професионалну фудбалску каријеру. Играо је за репрезентацију Србије и два пута са својим тимом освајао Куп Немачке. 
За његов хуманитарни рад немачка влада га је наградила орденом Савезног крста за заслуге, од Европског парламента је добио „Сребрну ружу”, а у мају ове године његовој фондацији је додељено и високо немачко признање за хуманост. 
„Вода је основа живота. Иако је добрих седамдесет одсто наше планете прекривено водом, само три одсто је питка слатка вода, од чега је само трећина употребљива за људе. Од шездесетих година прошлог века глобална потрошња воде се удвостручила, али ресурси нису расли са њом. Око две милијарде људи широм света већ нема редован приступ чистој води. Глобално загревање изазвано климатским променама и истовременим растом светске популације довешће до драматичног погоршања ситуације. Вода ће постати све ређи ресурс у будућности: четвртини светске популације прети акутна несташица воде. Осим тога, пољопривреда не може постојати без воде, што значи да је глад неминовна. ’Водени стрес је узрок глади’, сукоба и миграција”, наводи Суботићев сарадник Клод Пил у књизи „Битка за воду изазов 21. века”.